Mиражџике се спремају за удају

Након званичног представљања девојке и момка у јавности, првих симпатија, погледа, проводаџисања, сочења и одабира партнера следе просидба и веридба. Будући супружници полако се спремају за један од најважнијих дана у свом животу, свадбу. Да би брак био срећан и дуговечан потребно је испоштовати обичаје који претходе великом дану. Девојка мора бити испрошена, верена, а сваки детаљ носи посебну симболику. У наставку фељтона Свадба, свадба, свадба, хеј! (2) Кристина Алексић уредница програма културе у Библиотеци шабачкој, аутрока књиге и изложбе „Добро дошли кићени сватови!“ говорила је о најважнијим апсектима мираза, просидбе, веридбе и променама ових обичаја кроз време у шабачком крају.

Чин просидбе и веридбе данас многи изједначавају, а заправо је реч о сродним, али различитим активностима?
Девојку су долазили да просе момак, отац, стриц и други рођаци. У просидбу се ишло увече па се остајало и на вечери. Када су полазили, на момка се, у појединим крајевима, бацао чичак да би се девојка залепила за њега као чичак за одећу. Ако испросе девојку, онда јој је најчешће свекар или неко други из момкове куће давао “обележје”, тј. даривао је дукатима, разноврсним златним накитом, материјалом за венчану хаљину или готовом венчаницом и велом, ципелама.

Дукати (Народни музеј Шабац,
збирка фотографија)

Девојка је увек одговарала уздарјем, које се носило јавно и на тај начин показивао успешно обављен посао. На тај начин су девојку “капарисали”. Тада се уговарао дан прстеновања, веридбе, испита и свадбе. У послератном периоду се дешавало да девојка побегне (јер су је родитељи обећали мимо њене воље) и да се уда за другог момка (“Удала се испод капаре”). То је била велика брука за њене, а још већа за момкове родитеље. Као освету за увреду, они су тражили да им се врати дупла капара.

Немогуће је да се у причи о миразу не спомене и Крсмановића кућа, репрезентативно здање које се налази у самом центру Шапца, а коју је чувени Стева Топузовић оставио својој кћерки Јованки Топузовић, супрузи београдског трговца Димитрија Крсмановића

Између родитеља и деце одувек је постојало неслагање око важних животних питања, па тако и око промене брачног статуса. Дешавало се да девојчини родитељи не дозвољавају кћерки да се уда за свог изабраника, па је она у тим случајевима, у договору са момком, бежала у његову кућу. После неколико дана би момков отац (или неко други старији из његове куће) одлазио девојчиним родитељима да тражи сагласност и мир. Најчешће би се измирили и постизали договор, а затим би уговарали венчање и свадбу, која је, у овом случају, бивала скромнија. Неки родитељи, чак, да би избегли велике трошкове око прошевине и свадбе, организују привидно бежање младе.

Оглас (“Шабачки гласник”, 8. април 1931. година)

Понекад су се просидба и веридба обављале истовремено, након чега су се породице договарале о тачном датуму одржавања свадбе, броја гостију, евентуалном миразу и другим практичним питањима. Дешавало се и да просидба изостане, а да се обави само веридба. Тада, у заказани дан, момак долази у девојачку кућу, најчешће са родитељима и неколико другова, да би је верио и прстеновао (уколико већ није). У новије време невесту на веридби свекар и свекрва обично дарују накитом, а венчаницу за свадбу изнајмљује или купује.

Шта представља мираз?
Оно што се готово никада није изгубило, и у различитим облицима егзистира и данас, јесте категорија мираза. Обичај је био да се девојка пре удаје постепено припрема и комплетира своју спрему коју су чинили: постељина, пешкири за кићење сватова, одећа, намештај, ниске дуката... Ова спрема се допуњавала новцем, комадом земље, кравом, што је зависило од имовинског стања и могућности родитеља. Девојке које су биле из имућнијих кућа, посебно ако су биле јединице, удајом су добијале богате девојачке спреме, али и непокретно имање. Звале су се миражџике (у појединим деловима Мачве и миразаче), а спрема и имање које су добијале звао се мираз.

Најчешће су младожењина мајка и стрина, удата сестра или снаха долазиле у младину кућу да виде шта је девојка припремила за спрему и које је дарове коме наменила. Требало је сашити, оплести и извести дарове за младожењу, свекра, свекрву, ручног девера, заове, јетрве, кума, старог свата, чауша, војводе, кумице, старосватице и готово све сватове. Зато су девојке годинама унапред са својим мајкама припремале спрему за удају. Онима које то нису почеле на време, било је потребно око годину дана да би се израдили сви одевни и текстилни предмети, који су били симбол девојачке вредноће. Према њиховој вредности она је стицала положај у оквиру нове породице. За младожењу је припремала бар две кошуље и накурњак, а по кошуљу за свекра, свекрву, старојка, кума, девера, јетрву, војводе... Дарови за остале сватове су били: тканице, пешкири, рукавице, обојци..

Фото: "Глас Подриња"

Девојку су долазили да просе момак, отац, стриц и други рођаци. У просидбу се ишло увече па се остајало и на вечери. Када су полазили, на момка се, у појединим крајевима, бацао чичак да би се девојка залепила за њега као чичак за одећу

Укорењени обичај давања мираза тешко је потискиван и у градским срединама: његово истицање често је у приватним огласима, који су постали обавезни део српске међуратне штампе. Од Првог светског рата у девојачкој спреми се, поред текстила, налазио и намештај, а касније, у првој половини 20. века, могла се допунити и шиваћим и штрикаћим машинама, као и електричним апаратима за домаћинство.

Добра миражџика имала је шансу да сама себи бира прилику, док је девојка без мираза била у неповољнијој позицији јер је њена удаја зависила од лепоте или, просто, среће. Двадесет први век може се назвати веком доминације материјалног, тако да лексеми “мираз”, данас помало архаичној, није заборављено значење.

Фото: "Глас Подриња"

Немогуће је да се у причи о миразу не спомене и Крсмановића кућа, репрезентативно здање које се налази у самом центру Шапца, а коју је чувени Стева Топузовић оставио својој кћерки Јованки Топузовић, супрузи београдског трговца Димитрија Крсмановића. Завештао ју је да од издавања локала одваја 200 дуката и да на тај начин финансира и опрема сиромашне девојке за удају.