Брз одлазак, још бржи заборав

Петар Протић Сокољанин био је велики српски интелектуалац, песник и родољуб. Овај свет је напустио млад, са тек навршених 27 година, два месеца пошто је одбранио докторску дисертацију на Универзитету у Хајделбергу. Да му је судбина доделила другачије карте, његово стваралаштво и допринос Србији, којој је целим бићем припадао, могло је бити знатно веће.

Рођен је 1827. године у Горњој Буковици, у засеоку Цапари, у Азбуковици. По оцу, проти Марку, пореклом је од Савковића, који су се, средином 18. века, доселили из Пиве. Његова мајка Јелица била је у сродству са устаничким прваком Петром Молером. Основну школу учио је у Азбуковици, нижу гимназију у Шапцу, а вишу у Београду. На похађао је филозофски и правни одсек. Права и државне науке студирао је на универзитетима у Берлину и Хајделбергу, где је, у новембру 1854. године, промовисан за доктора “обеју права”. Крајем децембра (по старом календару) умро је од туберкулозе и сахрањен на сиротињском хајделбершком гробљу.

Запажени шабачки ђак, Сокољанин је запажен још као ученик Полугимназије шабачке, када је у Владичанском конаку, у марту 1843. године, приликом дочека кнеза Александра, изговорио поздравно слово. У јануару наредне године, на школској свечаности, такође у част кнеза Александра, “театрално и вешто изговорио је слово Дамјана Маринковића, професора и песника.” Дописник Новина српских забележио је да су се код многих присутних “сузе задовољства тећи виделе” и да је говорник прекидан честим аплаузима.

„Високо дрво преместити у крај њиве да не смета”. Посебно се маргинализују они који нису имали срећу да поживе на овом свету: „брз одлазак, још бржи заборав”

У Вишој гимназији, у Београду, био је члан дружине Душанов полк, а као лицејац, на Видовдан 1847. године, суоснивач Дружине младежи српске. Као уредник и највреднији сарадник, оставио је неколико бројева знаменитог алманаха „Невен-слоге”. Уз тај часопис основао је и библиотеку, којој су своје и туђе књиге поклањали тадашњи најугледнији писци.

У лето 1851. године Сокољанин је, преко Беча, отпутовао за Берлин, где је, посредством Данила Медаковића, постао питомац кнеза Михаила. За време студија права, време је проводио у учењу и друштву пријатеља, српских питомаца.

Био је велики поштовалац дела Вука Караџића, кога је лично познавао. Када му је ускраћена помоћ од кнеза Михаила, Вуковим посредовањем постао је стипендиста кнеза Милоша.
Азбуковачки Бранко Радичевић.

Остало је забележено да је био крупан човек, изражајног лица и високог чела. Немарно се одевао, имао дугу, често неочешљану косу, а у опхођењу је био слободан и срдачан. Уважавао је своје пријатеље и био привржен родитељима, посебно мајци, „сићушној жени у сељачкој ношњи“ коју је уводио у најотменије кругове тадашњег Београда, држећи је испод руке.

Био је слављен попут Бранка Радичевића, а његови родољубиви стихови говорени су пред велике борбе, ради подизања борбеног духа и морала српских војника све до Великог рата 1914. године. У својеврсним поетским посланицама певао је о неослобођеном српству у Војводини, Босни и Херцеговини, на Косову и југоисточној Србији.

Године 1997. Библиотека шабачка (Народна библиотека “Жика Поповић” из Шапца и Библиотека “Милован Глишић” из Љубовије објавиле су књигу Песме и писма Петра Протића Сокољанина, коју је приредио Синиша Војиновић.

После четврт века, заборав је почео да прекрива име и дело овог српског интелектуалца и песника. То је српски усуд: „Високо дрво преместити у крај њиве да не смета”. Посебно се маргинализују они који нису имали срећу да поживе на овом свету: „брз одлазак, још бржи заборав”.