Позивамо Вас да својим присуством увеличате нашу радост

Након упознавања, просидбе, веридбе, спремања мираза, детаљног планирања свадбе и опсежних припрема за одабрани датум домаћини су позивали госте како би увеличали њихово весеље и делили радост са младеницма.

Позивање чутуром, објављивање датума венчања у локалној штампи, позивнице као тренд имућнијих градских породица који се одржао до данас најпознатији су начини обавештавања родбине, пријатеља о склапању брака. Поворка свечано одевених за ту прилику сватова из младожењиног дома одлазила је по младу.

Чутура (буклија),
Народни музеј Шабац, збирка фотографија)

И у начину позивања гостију и њиховом окупљању десиле су се извесне промене у односу на прошлост

-Након што се обаве све припреме за свадбу, следио је одлазак по младу, венчање, долазак у младожењину кућу и свадбено весеље. Сви ови елементи обичаја присутни су понегде и данас, чешће у сеоским срединама. Свадбе су обично биле недељом тако да је у младожењиној кући окупљање почињало већ у петак увече, најдаље у суботу. Неки су долазили да помогну домаћинима, а неки на весеље. У младожењиној кући су, још од четвртка, девојке из комшилука месиле хлеб и певале песме.

То се радило и у кући девојке. По невесту се пре ишло пешице, на коњима или у запрегама, а данас сватовску поворку чини колона украшених аутомобила. Пожељно је да младенци, кумови и девер буду у што луксузнијим аутомобилима.

Сватови су свој долазак најављивали пуцањем испред младожењине куће. Ту су их девојке китиле рузмарином (негде и пешкирима), који се стављао са десне стране, а сватови су их даривали најчешће новцем. Девојке које су китиле сватове су обично биле блиске младожењиној кући – каже Кристина Алексић из Библиотеке шабачке о свадбеним обичајима и појашњава како су госте позивали на прославу склапања брака.

Позив на венчање објављен у штампи (“Шабачки гласник”, 22. мај 1924. година)

-Свадбе су се обично заказивале у периоду од јесени па до божићних поклада јер су људи тада имали више слободног времена. И у начину позивања гостију и њиховом окупљању десиле су се извесне промене у односу на прошлост. Сви сватови су се позивали уз одређени церемонијал. Кумове и старог свата позивао је младожењин отац, који је специјално за ту прилику носио цвећем и пешкирима украшену и ракијом напуњену чутуру (буклију) – суд од дрвета у облику боце. Она се стављала у ткану торбицу звану зовница. Остале сватове могли су позивати и други укућани. Обичај је био да онај који се позива и који прихвати позив на свадбу, отпије мало ракије из чутуре, па је затим допуни и тако наздрави младенцима и домаћину. Након тога су китили чутуру чарапама, пешкирима, марамама, цвећем или новцем.

Од средине 19, а посебно у првој половини 20. века, у српској штампи био је веома распрострањен обичај оглашавања веридби, као и позивања на венчање. Углавном се ово односило на градску средину. Имућније градске породице на свадбу су позивале и слањем штампаних позивница, што се задржало до данас.

У другој половини 20. века Шапчани су се о склопљеним браковима могли информисати и преко “Гласа Подриња” у коме су се објављивале фотографије тек венчаних младенаца.

Венчани Шапчани
(“Глас Подриња”, 30. мај 1991. година)

Данас се сватови ките различитим украсима, некада рузмарином, али то није био начин крашења гостију одувек. Пре рузмарина коришћен је босиљак. Због чега су одабране баш ове две биљке за свадбени дан?
Кићење сватова рузмарином је опште распрострањен обичај. Сматра се да његово ношење током свадбе има апотропејску, заштитну улогу - да својим јаким мирисом отклони зле силе и уроке од сватова, нарочито од младе и младожење, који су у том тренутку подложни нежељеним магијским радњама. Код нас се раније, такође због мириса, у свадбеном церемонијалу користио босиљак. Касније се, под утицајем околних католичких земаља, за кићење сватова, као замена за босиљак, почео користити рузмарин. Због своје намене, он се специјално гаји у кућама где има момака за женидбу и девојака за удају. У прошлости су струкови рузмарина којим су се китили сватови били изузетно велики. Поред рузмарина су стављане и беле марамице, а у граду украси које су израђивале модисткиње. Данас се украси могу купити у салонима венчаница, цвећарама, као и специјализованим продавницама. Могу бити разноврсни – од тробојне траке до цветића и трака од сатена, перлица...

Кићење сватова рузмарином је опште распрострањен обичај. Сматра се да његово ношење током свадбе има апотропејску, заштитну улогу - да својим јаким мирисом отклони зле силе и уроке од сватова, нарочито од младе и младожење

Девојке које су китиле сватове, плеле су и венац од цвећа којим се украшавала капија и код момка и код девојке. Венци су се скидали после недељу дана или кад се сасуше. И њихов циљ је да заштите младенце, као и све остале сватове, од урока. Венци су и данас део свадбених обичаја и у селу и у граду. Пешкирима и цвећем су се китили сви коњи и кола који су били део свадбене поворке.