Из некадашњег КУД-а “Јанко Веселиновић” израстао је и оформио се фолклорни ансамбл “Ђидо”, који је име добио по наслову истоименог Јанковог комада са песмом и игром
У општини Богатић, чим дете пође у први разред, упишу га на фолклор. „Да види света“, објашњавају Мачвани. Зато готово да нема детета које није било на бар једној проби. Деца која се у томе не пронађу одлазе на спортске и друге активности, а она којима се пак свиди знају да остану у ансамблу и кад њихова деца стасају за упис. Увек има и оних нестрпљивих, које упишу коју годину раније, са старијим братом или сестром „да се не раздвајају“. Родбина и комшије потом жељно ишчекују њихов дебитантски наступ на великој сцени Дома културе. Отварају се прастаре шкриње и потеже породично наслеђе. Облаче им срмене јелеке и вермене три броја веће, а ноге обувају у опанчиће које ће за два месеца прерасти. Њихова прича почиње са „Ја посејах лубенице“, четири лево – четири десно.
Фолклор је најважнија споредна ствар у животу Уметнички руководилац ансамбла Милош Симић даје знак за почетак пробе. Играчи формирају редове и колоне и започињу рутину истезања. Темпо им задаје шеф оркестра на хармоници Зоран Пузић, свирајући чувену мелодију „Бојерка“. Међутим, ствар постаје озбиљнија оног тренутка када огледала у сали Културно-образовног центра замагле од усијаних тела.
„Не памтим кад нас је последњи пут било оволико на проби, ваљда зато што се поставља нова кореографија. Углавном се доста одсуствује због обавеза на послу и факултету“, каже један од играча. Ипак, времена за губљење нема. Одређују се нове поставе, са мање играча, а шансе добијају млађи чланови. „Требало би имати на уму колико је наш ансамбл цењен на фолклорној сцени у Србији и иностранству. То се види и осети кад год негде гостујемо. Зато смо дужни да одржимо ниво који имамо“, каже уметнички руководилац.
На пробе се не долази да би се „ђипало“, како неки знају да прокоментаришу. Оне изискују минимум два сата интензивног рада на што бољем извођењу појединих кореографија. Нарочита тензија осети се пред традиционални годишњи концерт. Комплетан утисак на публику оставља и изглед народне ношње укомбиноване са детаљима попут накита и оглавља, о чему брине Сања Димитријевић. Ниједна ставка не сме бити занемарена.
„Куда си пошла са таквим ноктима? - опоменула ме је Сања пола сата пре почетка наступа. Њој ништа не промиче, а камоли моји црвено изливени нокти. То је нешто што не долази у обзир. Отрчала сам до прве дрогерије, купила лак за нокте неутралне боје и премазала их“, сведочи једна фолклорашица.
Парола „снађи се“ У организацији Културно-образовног центра Богатић и Фолклорног ансамбла „Ђидо“ од 2019. у Богатићу се одржава међународни фестивал фолклора „Богатфест“. Ова летња атракција успела је да у једној малој вароши окупи љубитеље традиције и обичаја различитих нација.
Међутим, када су тако велики фестивали у питању, дешава се да не иде све по плану и програму. „Наши гости из Македоније каснили су на сам догађај, те смо колега и ја добили македонску ношњу и задужење да глумимо Македонце, тј. да кроз дефиле носимо таблу са именом њиховог ансамбла и представимо се у ревијалном делу“, описује играчица из „Ђида“.
Ову малу „превару“ нису приметили ни њихови саборци из ансамбла, све док на сцени нису угледали два позната лица.
Још једном су се Ђидовци показали сналажљиви, овога пута на турнеји у Грчкој. Тадашњи директор Културно-образовног центра Петар Берић пошао је са њима, али није понео никакав сувенир, поклон, за пријем код градоначелника. Када је дошао ред на то, он се досети решења за њихов проблем.
„Дајте једне шиљкане опанке које имамо, који су најлошији, најпохабанији и најпрљавији“, препричава нам уметнички руководилац ансамбла Милош Симић, сведок догађаја.
„Пера је инсистирао да се убаци само један опанак. Када смо стигли на пријем, били смо последњи на реду, а пре нас су земље попут Египта и Грузије давале прелепе поклоне. Пера је потом сложио причу градоначелнику о нашем поклону, како је то опанак српског војника који је прешао Солунски фронт и стигао на Крф у братску Грчку. Градоначелник зинуо и остао без текста, занемарио све остале поклоне, што се дало и приметити“.
Мајсторе, где нас возиш? Турнеја у Шпанији, место Галдакано. Цео ансамбл спава током вожње бусом кроз Француску. У једном тренутку буди се играч и поставља питање возачима: „Мајстори, шта ће море са наше десне стране, ви сте промашили пут. Море би требало да буде са леве стране када путујемо за Шпанију“. Возач му на то одговара: „Лези ту и спавај, шта бунцаш“. Међутим, на крају се испоставило да су возачи заиста промашили пут, те уместо за Шпанију, играче возили кући.
На пробе се не долази да би се „ђипало“, како неки знају да прокоментаришу. Оне изискују минимум два сата интензивног рада
Уклето место и поспани тонац Нису се само играчи овог ансамбла налазили у непредвиђеним ситуацијама. Оркестар под управом Зорана Пузића се током скоро сваког концерта сусреће са изозовом „ко ће седети на степенику, а ко на бини“.
„Десила се ситуација где се фрулаш који је седео на столици постављеној на степеник, у току концерта омакао и пао, па је на следећем концерту инсистирао да седи на бини. На том концерту, са истог места, пао је виолиниста. Сада се нико не усуђује да седне на то место, ко зна, можда је уклето“, каже шеф оркестра.
Како фолклорашки концерти знају да трају и по два сата, неминовно је да неким учесницима временом попушта концентрација. Тако је једном приликом тонац заборавио да укључи микрофон вокалној солисткињи.
„Ја сам изашла на сцену, отпевала прву строфу, и иако ми се звук учинио необично тихим, наставила сам да се смешкам. У следећем тренутку, тонац ме тапше по рамену и шапће певај поново прву строфу и ја схватам да је микрофон све време био угашен“.
Бренд „Ђидо“ као такав представља својеврстан бренд општине из које долази и може се рећи да је ствар престижа бити њихов члан. Програм ансамбла заснован је на кореографијама еминентних кореографа и уметника као што су: Добривоје Путник, Бранко Марковић, Бора Талевски и други. Од најважнијих резултата у земљи издваја пласман у 18 најбољих ансамбала на Републичком такмичењу у Пожаревцу, Обреновцу, Чачку, затим златну и сребрну плакету дечјем ансамблу на Републичком такмичењу у Ваљеву, као и бронзану и сребрну плакету Савеза аматера Србије на фестивалу у Чачку 2015, 2017. и 2019. године, и специјалну награду за истраживачки рад и кореографију „Игре и песме из Мачве“. У Богатић су стигла и два „Grand-Prix-a“ из Пољске и Немачке.
