Шапчанка Биљана Реган учесница пројекта „Српско коло“ у Вашингтону

У другој недељи јуна завршен је део снимања националног пројекта за документарни филм и серијал „Српско коло“ у Вашингтону у САД, а снимало се и играло на више локација. Удружење за очување српске културе, традиције и обичаја у Америци на челу са Шапчанком Биљаном Реган било је учесник, а нашу баштину приказали су старим српским обичајем „Прело“. Све се одиграло испред Беле куће, на Џеферсон меморијалу, испред Вашингтонског споменика. То је уједно била прилика и да на јединствен начин обележе деценију постојања.

Љубав према српским обичајима приказана до детаља
-Удружење за очување српске културе, традиције и обичаја у Америци учествовало је у том пројекту са старим српским обичајем „Прело“. Локација је била одлична, време нас је, након јутарње кише, у поподневним сатима послужило. Отпевали смо „Ој, Мораво“, презентовали наше обичаје- жене су преле на преслици, штрикале чарапе, једна девојка је млела кафу, друга је служила ракију, трећа воће, а деца су крунила кукуруз. Такође, направила сам ванилице по нашем старом, добро познатом рецепту. Приказали смо све оно без чега не може да прође традиционална српска прослава- објашњава Биљана Реган која је као домаћица била у својој омиљеној мачванској ношњи.

По обичају, док траје прело, девојке и жене су у једној соби, а момци су у другој. Будући да су били на отвореном, импровизовали су тако што су девојке обучене у различите ношње (Мачва, Босилеградско Крајиште, Пчиња, Београдска Посавина), стајале иза два мачванска ћилима, док су момци били иза пиротског, углавном обучени у „Шумадију“. Све то је забележено камером. Заиграло се и на америчком тлу током снимања, а за то су били задужени чланови Српског културног центра „Опанчићи“ у Вашингтону. Окупило се више од 60 извођача из три фолклорна ансамбла, девојачког хора, камерног хора ,,Србијана”, а ту је био и солиста на хармоници Милан Митић, као и дечији хор и фолклорна група при цркви Светог Луке.

Заиграло се и на америчком тлу током снимања, а за то су били задужени чланови Српског културног центра „Опанчићи“ у Вашингтону

Документарни филм серијал „Српско коло“ редитеља и продуцента др Жељка Мирковића је, према његовима речима, „прича о традицији и идентитету српског народа, о неговању среће кроз игру“. Важно је напоменути да је Српско коло постало део УНЕСКО-ве нематеријалне баштине 2017. године. Цео пројекат реализован је у сарадњи са Националним ансамблом „Коло“, Етнографским музејом Београд, Српским националним савезом у Питсбургу (САД), Националним ансамблом „Венац“ са Косова и Метохије, Српском академијом наука и уметности (САНУ) и Туристичком организацијом Србије. Подржали су га и Министарство културе и информисања Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу АП Војводине, градови Ниш, Пирот, Зајечар и Ужице. Организацију снимања помогла је и Амбасада Републике Србије у Вашингтону.

А након тога, славље у кругу пријатеља, јер јубилеј је морао да се обележи. Велику прославу тек планирају, али детаље Биљана још не открива. Пре 10 година, одселивши се у Америку, у срцу је понела љубав према „Абрашевићу“. Сакупљајући народне ношње и накит, током времена их је преточила у аутентичну збирку од више од 100 костима и других старина из 19. и 20. века са простора бивше Југославије. Од 2012. године организовала је десетине манифестација у сарадњи са нашом амбасадом са угледним званицама и гостима који нису крили одушевљење оним што је на тим свечаностима презентовала, посвећено и с пажњом бринући о сваком детаљу- од изложби, преко ревија до традиционалне закуске.

Подршка за посвећност и трајање
Рецепт за истрајавање у мисији вођеној љубављу и жељом да остави трајни залог за будуће генерације управо се крије у емоцијама које све покрећу и подршци коју од супруга Џона има да своје замисли реализује. Сваки догађај забележио је фотоапаратом, а на професионалним фотографијама осмеси, расположење и савршена организација уписали су се у вечност и остали сведочанство за све оне који нису могли да присуствују тим тренуцима. Посвећеници култури редовно прате Биљанин рад на америчком тлу. О свечаностима које организује пишу национални и медији из дијаспоре, као и наша Амбасада и Министарство спољних послова.

-Од почетка сам имала велику жељу да оснујем то удружење и да оно има свој циљ- да промовишемо српску културу и традицију кроз народну ношњу и обичаје. Било је лепих и мање лепих тренутака, изазова са којима смо се суочавали током година, али смо успели да стигнемо до првог двоцифреног броја. Тај јубилеј, као и подршка свих људи који су са мном градили тај успех, обавезује на трајање. Уједно нам је била изузетна част да будемо део једног тако великог пројекта, значајног, како за нас, тако и за цео српски народ, а поклопио се са нашим обележавањем десетогодишњице постојања- истиче Биљана.

Фото: Приватна архива

Начин на који је Биљана почела да живи свој сан у Америци најбоље показује да у животу ништа није немогуће и да никад не знамо куда нас путеви којима пођемо могу одвести и потпуно нам променити првобитне планове. У Шапцу је завршила Медицинску школу „Др Андра Јовановић“ и 17 година радила у Општој болници као гинеколошко- акушерска сестра. Живот је након НАТО бомбардовања одвео у Либију, где је такође радила у струци седам година. Иако се лета 2009. године спремала за одлазак у Ирску, судбина је за њу имала другачији план. Одлазак у Сједињене Америчке Државе донео је две године касније познанство са садашњим супругом Џоном, који јој је, поред сина Стевана Мирковића, највећа подршка у свему. Љубав према фолклору родила се у „Абрашевићу, за шта је заслужан њен отац Јован Калинић, коју ју је тамо одвео и омогућио јој да поред неизмерне љубави према колу, стекне и играчко умеће и захваљујући наступима на бројним сценама пропутује Европу.