Владимир Петровић – Лале Жућа

Фудбалски Шабац опростио се у понедељак од Владимира Петровића једног од највећих талената ове игре у нашем град с краја шестедестих и почетка седамдесетих година прошлог века. Владимир, Шапчанима познатији као Лале Жућа, рођен је у данашњој Господар Јевремовој и како је често воле да каже: „Рођен сам у главној улици у њој ћу и да умрем“. Његов отац био је чувени шабачки пекар Војин Петровић, кога је Владимир наследио напуштајући свој посао и професију аутоелектричара после 20 година проведени у АК „Застава“.

Као што је био успешан у претходном послу, на исти начин бавио се и пекарским занатом све до одласка у пензију. Своје пензионерске дане проводио је у друштву пријатеља са којима је одрастао у центру града. С њима је и почео да игра фудбал у башти некадашње кафане „Дрина“, преко пута вишег суда у Шапцу. Још као дечак показао је изузетан таленат који је најпре дошао до изражаја у млађим категоријама Мачве, а потом је своје мајсторство наставио у шабачком Железничару где је играо од оснивања до краја каријере. Био је мајстор дриблинга и шута, како у малом, тако и у великом фудбалу. Његова левица била је право фудбалско злато којим је одушевљавао широм Србије када је „Жеља“ био на врхунцу успех у Другој српској лиги.

Као капитен и вођа екипе био је и остао ауторитет како за своју генерацију, тако и за оне који су тек почињали у Железничару. С Браном Гавриловићем и Чедом Илићем чинио је окосницу управе клуба годинама по завршетку активног играња. Тих људи одавно више нема , али сећања на њих и на Лала остају код свих који су играли и волели „Жељу“, као и код његових пријатеља из детињства: Гаце, Миленка, Ђеке, Граде, Пина и осталих.

Лале је иза себе оставио супругу Љиљану и ћерке Весну и Јасмину. Сахрањен је на Доњошорском гробљу у породичној гробници.