АКО ИМА ДУШУ - ИМА И ПРОШЛОСТ

Отоманска империја је одувек била заинтересована да се учврсти у Златном рогу одакле би остварила своје освајачке планове усмерене према Европи. У 15-ом веку султан Мурат Други безуспешно креће да освоји Истамбул. Лукавији и паметнији него његов претходник, Мехмед Други је своје једрењаке превукао ““ копном тако освојио град. У тој немилосрдној борби погинуо је и Константин ЏИ Палеологус, а са њим дефинитивно нестала Византија. Блистава престоница Источног царства, са 500 хиљада становника, после изнурујуће борбе, спала је на неколико хиљада... Руиниран и опустошен, по наредби освајача Мехмеда Другог у град се досељавају Грци са највештијим занатлијама. Заједно са најбољим неимарима обнављају град и украшавају га са шедрванима, чесмама, фонтанама. Кубета свих џамија се облажу чистим златом, стубови и таванице драгуљима. Константинопољ се мења и поново постаје метропола. И док ужурбано облачи свечану престоничку хаљину са сјајем полумесеца - султан га дарива именом Истамбол ““ што у преводу значи « богатство ислама». Град постаје центар османлијске уметности која светској цивилизацији дарива китњасте џамије, темељне мостове и префињену декорацију у камену, дрвету, кожи...
На престо велике отоманске империје 1520. ступа Сулејман Величанствени.
Већ у другој години започиње освајање Београда, са Родоса је протерао витезове Светог Јована - и покушао опсаду Беча. Ово последње није успео ( Бечлије, у славу победе над Турцима испекли су колаче у облику полумесеца и у сласт их појели.!)
Под новом влашћу Истамбул се ширио и богатио. Његовим калдрмисаним улицама сливало се злато и духовна богатства, па су га многи називали Цариград!
Деценијама и вековима низали су се султани и везири и до краја 18-ог века Истамбул је живео у миру и изобиљу. Европски бродови поново су стизали у луку, а са њима и све већи утицај Европе.
Коначно је 1838. преко Златног рога направљен први мост.