Инфо

25. август 2022.25. авг 2022.
Живео сам заиста како је налагао Бог Поезије
In memoriam: Крстивоје Илић (1938 – 2022)

Живео сам заиста како је налагао Бог Поезије

„Једино смрт може дати праву озбиљност људском животу, и стваралаштву! Све остало је – игра!“ И то су биле песникове речи...
Трећег августовског викенда угаснуо је живот Крстивоја Илића (смрт констатована 22. августа), једног од најистакнутијих српских елегичара, омиљеног ствараоца за одрасле и за децу... Његове песме су у антологијама, читанкама, изборима лектире... По датумима обележавања, ово је била педесет шеста или педесет осма година његовог књижевног рада (а кренуо је из Посавотамнаве, из Брдарице, „заносног засеока Вила – Леска“, далеке тридесет осме)...

„Увек сам у поезији трагао за непознатим...!“„Духовна радозналост највећи је универзитет. Од рођења до одласка у вечност!“... Богатство живота, стваралаштва, песнички подвизи, остављају без речи... Зато остаје страх недовољно реченог... Као и Крстивојево бесмртно дело, за трајање су и познанство, сарадња, и аманет песника „да се пријатељство не прекине“...

Говоре стихови Крстивоја Илића... Говоре записи о његовом раду, песникових савременика, истакнутих писаца и критичара, научних радника...Подсећамо на Песникове речи, остале у новинским записима... „Ако је земаљско време ништавно у односу на вечност, онда људски век једва досеже дужину обичног дана! Значи, седмог дана, уместо да се одмори, Бог поезије створио је – Крстивоја...“

Песник стражиловске линије певања
-Биће времена за све, ако буде љубави. Љубав је неодвојива од стваралаштва. Од постојања и опстанка света. Она је језгро свемира. Кад без ње не могу богови, како би човек, толико подложан патњи, могао! Нажалост, на измаку овог страшног века, још изгледа искрено умеју да воле само деца и песници. Али, за песнике ће увек бити љубави, као и за децу, надам се!“ (21.11. 1996. Глас Подриња, С. Муњић)

-Мајци и завичају остајемо вечни дужници! А наши рукописи, и кад својом уметничком или пророчанском снагом неке мале појавности локалног карактера учине универзалним, једва су довољно уздарје за свети чин рођења и постојања!...“ (29.7.1999. Глас Подриња, Ж. Војиновић)

-Од тренутка када сам у свом бићу препознао песника, мој живот више и није постојао изван поезије и то никакав чин не може да измени. Радост стварања која подразумева обликовање песничке речи успоставила је у мени, и око мене, цело једно звездано царство из којег не излазим. Такво поштовање стиха пренело се и на моје односе према животу и људима. Песници су пуни љубави и поштовања, а поезија врхунска молитва која је изговорена још на почетку стварања света, кад су се реч и Бог узајамно прожимали...“ ( 19.01.2004. Новости, А.Делић)

-Па, довиђења, драга децо завичаја! Увек ћу бити уз вас. А кад ме једном не буде, остаће моје књиге да живе са вама, и са свом српском децом. Заувек!“ - крај је песниковог текста „У цветном врту родне Брдарице“, објављеног у Гласу Подриња у јуну 2004.године, након дружења са ђацима школе у родном селу...

Речи трајније од свих грађевина
... Небројена су издања Крстивојевих књига... Превођен је, награђиван... С поносом је истицао награде у свом граду - за културу „Жика Поповић“, Повељу свог Задужбинског друштва „Први српски устанак“ Мишар, пре скоро деценије, велику Повељу „Господар Јеврем“ РТВ Шабац, за Личност године...Две хиљаде треће, након изласка „Елегија над горама и водама“ Крстивоје Илић је овенчан са три велика признања – „Печатом вароши сремскокарловачке“, „Вишњићевом повељом“ и „Круном Деспота Стефана Лазаревића“...



Добитник је највећег књижевног признања Косова и Метохије, награде „Лазар Вучковић“ (која се, нажалост, више не додељује)... „Златни кључић“, за најбољег дечјег песника припао му је у Смедереву 2009, а четири године касније, за „Коласте аздије“ - Витезова награда за животно дело и изузетан допринос у књижевном стваралаштву за децу.... „Мишарским елегијама“ 2015.године уручено је јединствено признање „Реч и завештање“, а две године касније, у Аранђеловцу Крстивоје добија награду за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу“, Задужбинског друштва „Први српски устанак“ Орашац. Први је добитник (2019.године) награде Бранковог кола – „Стражилово“, за целокупни песнички опус, а крај те године обележила је Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије... Још једно изузетно признање стигло је из Париза ( у децембру 2020.) - „Душа завичаја“, Фондације Нићифоровић...


-Моје песничко дело је анђеоски чисто, и настало је из потпуног посвећења уметности. Својим грађанским животом пратио сам га како сам могао, и морао! Не желим, да било шта нејасно остане после мене... Тешко подносим ово предворје старости, и зато се стално склањам у ВЕЧНО МЛАДЕ ПРЕДЕЛЕ ПОЕЗИЈЕ!“ (1.јул 2004. Глас Подриња, Ж.Војиновић)

„У Новом Саду, тој „Српској Атини“, увек сам доживљавао дивне почасти везане за Бранка, али и за Змаја. Тешко је, и скоро болно, изван великих културних центара, одржати се на врху! Посебно, за песника који попут мене тежи највишој мери ствари, и једноставно, не подноси да буде надпеван!“ (април 2005. Глас Подриња)

-Поезија, као живи разум реда неодвојива је од свог творца! Ту је оданост равна као да су у питању Мајка, или Супруга! Неверство је искључено! Па, зар у овом времену помућених светова, кад се све своди на грубост и фаталност живота, издати песника – једину преосталу чистоту ума између звезда и понора!“ (20.07.2006 Глас Подриња, Ж. Војиновић)

-Сонети су моја вечна љубав. Још у првој књизи, завршни циклус носи наслов „Сонети помрачења“. Ја сам их повремено писао и објављивао. Рукопис „Порекло сонета“ довршен је почетком новог миленијума. Српска књижевна задруга објавила га је 2006. Био је то врхунац мога досадашњег певања...“ (4.10.2009. Политика, З.Радисављевић)

-Већ сам навикао да само моје име код људи изазива неко светачко осећање, скоро родбинску повезаност. Сви га побожно изговарају. Зар бих смео стиховима изневерити њихову православну душу! Ако сам већ Крстивоје, ако сам по јасном и чистом налогу Творца песник, онда то није само писање и говорење поезије, него досезање оне метафизичке границе где се архетипско и искуствено, и у ничему, препознају и згушњавају у Једно!“ (16.04.2009 Глас Подриња, С.Милошевић)

Божански дар стварања
-Ех, једном ће све бити развејано/ са твојим прахом, изнад Вила-Леске:/ кад дође време само смрти знано/ и земни предели додирну небеске!...“ Текст „На месту успомена“, о путу симболичног назива „Кад све ово мине“ први је мој дар Песнику, објављен у Подринским новинама 12.новембра 2009.године... Бесконачна елегија о Животу, прича о путу кроз божанске пределе Крстивојевог књижевног стваралаштва, у част песникових четрдесет пет година стварања... И његове речи: „Не могу да верујем да се овако нешто за живота песнику догађа. Стварно, ако сам ја заслужан за све ово, онда, могао сам умрети пре почетка ове вечери.“

-Крајем децембра дошло је до једног тужног, али неминовног растанка. Мој последњи необјављени рукопис, мени најдражи, КРАЉЕВСКИ ЕПИТАФИ, предат је Српској књижевној задрузи. Знам, кад постане књига да ће се отуђити од мене. И више никад неће припадати само мени! То су тешке, али и дивне судбине мојих књига, мог јединог потомства!“ (14.01.2010. Глас Подриња, Ј.Прстојевић, уз објављену Антологију Часлава Ђорђевића, Српски сонет)

Мишар је за песника „као почетни кључ, као блиставост историје, са Србијом изван себе и око себе“: „Кад сам већ толико духовне снаге посветио славној епопеји на Мишару, и поезијом и драмом, само моје порекло налагало је да испишем лирске посвете боголиким јунацима Степине Друге армије, на тој антејској планини...“ (30.01.2014. Глас Подриња, О.Гавриловић)

-Тај однос митског јединства, физичког и метафизичког света у мени, и око мене, са незаборавном трагедијом српског народа током посткосовских векова, кулминирао је у последњој деценији прошлог века, после повратка из Београда у завичај, настанком књиге „Мишарске елегије.“ (12.02.2017. Политика, З. Радисављевић)

... Својој великој животној љубави Славки, у јулу 2020.године, стихом је поручио „Кад би ми могла опет доћи/ са неком сненом птицом ноћи...“... Желимо и њему да „спава мирно у царству тишине“...

-Са наградом „Стражилово, чији сам први добитник, која се додељује најбољем савременом лиричару, све моје божанске жеље су испуњене. И смем горе, у царству небеском мирно изаћи пред Дучића“ (31.12.2020. Подринске)

... „О краљевству вечних рима“, „За сва времена оствареном Српском Орфеју“, Часопис „Српски преглед“ из Бања Луке у децембру прошле године писао је на четрдесет страна...

...Судбинска књига песника са крстом у имену, „оданог до последњег ткива бесмртној лози Немањића“, песника који је поштовао „одлуке Бога слободе и Бога поезије“, али и дубоко свесног да „мирно може изаћи пред Дучића“ била је порука и уз последњу књигу „Крстовдан – Посвете и узнесења“, објављену прошле године... „Краљевско тројство у српској поезији – Дучић, Раичковић, Крстивоје Илић...“

...Песниковим избором, У Гласу Подриња, 4.августа, објављена је „Вишњићева исповест“, из књиге „Полећела два врана гаврана“...

-У умности и лакоћи досегнуте тишине, душа песника, најзад обесмрћена и слободна, наставља свој најмоћнији рукопис, којим се одлази у вечност“.
С.Љубић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa