Летео је „Бели орао“

Протекло је 103 године од тог топлог септембра 1919. када је Шабац постао део спортске историје Србије, када је био град првог рагби клуба у Србији и првих утакмица овог познатог, али код нас не толико популарног спорта.

Прву лопту за рагби у Шабац је донео Маринко Маша Ђорђевић из Француске после Првог светског рата. Овај спортски ентузијаста је у отаџбину и родни град донео и први пар рукавице, фудбалску лопту, но његово срце је узео рагби са којим се упознао у Академском клубу „Жазмен“ где се школовао током Рата. Малетић и Михаило Радовановић, наши суграђани стицали су образовање у Шкотској. Школовали су се у школи „Џорџ Хериот“ у Единбургу. Малетић, рођен у Богатићу, био је првотимац школског тима. Пантелић је играо за трећу екипу, као и Лозничанин Живко Илић. Још један Шапчанин, Душан Божјаковић, био је узданица Dundee high school у сезони 1918/19. Остали су познати као „српски хериотери“.

Ђорђевић је и основао клуб „Бели орао“ у Шапцу, а две екипе овог тима су играле међусобно. на „Дудари“ коју су нивелисали, средили и обележили. Шапчани су од чуђења над новом игром постали пратиоци, те је утакмице гледало и неколико стотина људи. Игром су се истицали: Влада Шијаковић (службеник), Момчило Мелић (геометар), Милош Михаиловић и Ера Радовић (учитељи), професор Жика Илић, Маша Ђорђевић и Куља Сувајџић (службеници), инжењери Сава Бојић и Љуба Стојковић, а међу онима који су волели да гледају, а потом се и окушали био је и Микица Арсенијевић „Балерина“, један од најбољих фудбалера у историји Југославије.

Почетком двадесетих, када је у Београду, при Спортском клубу „Југославија“ основана рагби секција, договорен је меч Белог орла и Југославије, али никада није одигран. Шапчани су убрзо отишли на студије у Београд, док се клуб угасио тихо 1923.