Традиција се наставља

Протекле седмице читали смо наслове: „Узгојио џиновски парадајз!“ „Чудо у Кленку!“ Изненађен, Славко Витомировић одједном се нашао у жижи јавности.

Екипа Гласа Подриња упутила се у сремачко село да упозна домаћина, који је узгојио парадајз сорте воловско срце тешко 2 килограма. Дочекао нас је љубазан, лепо васпитани младић, који са великом љубављу наставља породичну традицију.

- Реч је о семену старом пола века, које је користила моја покојна бака Божана Грујић, мајка моје стрине, коју сам волео као рођену. Посебно сам поносан што је парадајз органски, нисам га третирао прихранама, ни хемијским средствима. Сваке године остављамо семе, сушимо и чувамо за следећу. Стрина Бранка се брине за расаду.

„Док заливам парадајз, пуштам овце на испашу и пазим да ми не газе воће. Имам свој бунар, а купио сам пумпу на струју. Сам сам је инсалирао и кад сам повукао воду, био сам срећан.“

Поред чувеног парадајза, Славко у својој башти гаји шаргарепу, боранију, лук, грашак... Органско поврће није на продају, него за потребе породице и неретких пријатеља.
Домаћин нам је са одушевљењем показао башту и стоку - свиње, кокошке и овце. Све је уредно, на свом месту, онако како треба да буде у домаћинској кући. „Традиција има смисла ако се наставља“.

- То је уткано у мени, одрастао сам на селу и научио све послове. Иако радим у Шапцу, не заборављам да залијем моју башту кад се вратим. Таман посла, не бих могао да заспим! Какве су врућине биле и суша, све би изгорело да нисам редовно заливао.

„Драго ми је што је нашао свој хоби и додатно занимљање, што корисно употребљава своје време, а породица се здраво и квалитетно храни. Чекам да се ожени и да заокружи свој живот, а да ми можемо дечицу да причувамо. Вредан је, помаже ми у пољопривредним пословима. То што има љубав према својој земљи и очевини, ретко је у данашње време.“
(Стриц Радослав Витомировић)

У Витомировића кући живело је њих деветоро. Онда је деда преминуо, стриц се преселио у своју кућу са супругом и ћерком. Пре тринаест година, онако како то уме да буде, у тренутку, живот им се потпуно преокренуо. Славков, Марков и Милицин отац трагично је изгубио живот.

- Очева смрт оставила је удубок траг на мени, дуго нисам могао да се помирим са тим. Изгубио сам најважнији ослонац у животу и највећу подршку. Ипак, имали смо срећу да имамо стрица Радослава, који нам је заменио очинску фигуру. Уз њега сам све научио, помно сам слушао његове савете. И ова прича са парадајзом везана је за њега, за његове „цаке“, без хемије. Он је мој узор, а стрина ми је као друга мајка.

„Мој парадајз није имао никакве болести. Једини изазов био је фазан који је долазио да га једе. Да бих се спасао од њега, насуо сам му кукуруза на пар места и воде. Ништа. Свиђао му се мој парадајз. Друге штете није било.“

Славко и Марко су поделили послове, а мајка Живка им је десна рука. После очеве смрти, запослили се у Белим лимовивима у Шапцу. Славко то доживљава као да му је отац оставио тај посао у аманет. Наставили су тамо где је он стао.

„Расаду одгаји моја стрина Бранка. Мајка ми помогне да посадимо под конац, да извучем канале за заливање, пободем коље. Редовно, када дођем с посла, мало се одморим и идем у башту. На високим температурама какве су биле, питао сам се како бих издржао дан без воде? Увече бих мирно заспао кад бих знао да су се моје биљке напиле воде.“

Све човек може да стигне, ако хоће, каже домаћин. За све има времена. Одушевило нас је што има свест о чувању породичне традиције и нема намеру да живи изван родног села.

- Није ми јасно зашто млади јуре у град. Мислим да свако треба да негује оно што наследи од својих предака. Да своје људе држи уз себе. Имам кућног пријатеља, који ми је, поред стрица, велики ослонац у животу. То је наш свештеник у пензији, Георгије Мрвић. Он је посебан човек. Дао ми је утеху у данима када сам изгубио оца, а сада ми је драги пријатељ. Долази недељом, после литургије. Увек нешто научим од њега.

Славко је осмислио свој живот и задовољан је. Намерава да се ожени сродном душом коју је пронашао, да све употпуни.