Сведок једног времена

Ватра која је избила прошлог четвртка у Старом млину, у улици Јанка Веселиновића, опустошила је овај објекат. Узроке пожара требало би да утврди истрага.

Ватрогасци су се сатима борили како би обуздали ватру, а потом и данима дежурали, јер су дрвене конструкције тињале дуго након гашења. На први поглед, још један напуштени објекат, који је време, на овај или онај начин, однело.

Ипак, иако је годинама напуштен пропадао, овај објекат је имао историјску вредност. Наиме, на почетку Другог светског рата био је дом за Јевреје избегле из Европе. Сви они су, по окупацији Шапца, доживели трагичну судбину. Млин је остао као један од споменика ратних дешавања и био је део културе сећања на страдање Јевреја, као и обавезна станица свих оних који су желели да сазнају нешто више о Јеврејима у Шапцу. Нажалост, изгорео је само неколико дана пре Европског дана јеврејске културе који је и ове године обележен у нашем граду.

Фото: "Глас Подриња"

Пожар је обележио и почетак “живота” млина. Саградио га је 1930. године познати шабачки винарски трговац Јаков Вукосављевић. Међутим, већ следеће године је дошло до пожара и он више није коришћен за своју првобитну намену. Лета 1940. године Млин је почео да се реновира и адаптира за прихват јеврејских избеглица.

-Радило се о избеглицама из „Кладовског транспорта“, односно о јеврејским избеглицама из средње Европе, а највише их је било из Беча. Они су пуштени да оду са основним стварима, док им је све остало одузето. Најгори терор тада још није био почео. Сви су окупљени у Братислави где су се укрцали на брод и Дунавом су кренули ка Црном мору, како би дошли до Палестине. Палестина је тада била под управом Велике Британије, који су, како би избегли сукоб са локалним арапским становништвом, давали мали број дозвола за улазак у земљу. Нико од избеглица које су кренуле из Братиславе није имао потребне папире, те им Румунија због тога није дозволила да уђу у љихов део Дунава и они су из Прахова пребачени у Кладово, где су остали. Кладово је тада било мало сиромашно место са око 1.500 становника.

Фото: "Глас Подриња"

Баш у то време и маса Немаца која је живела у Румуније, Русији, кренула је да се исељава у Немачку и исто су ишли Дунавом и њима је такође једна од тачака пристанка било Кладово. Како не би дошло до сукоба између знатно надмоћнијих Немаца, којих је било на хиљаде и око 1.200 Јевреја Министарство унутрашњих дела Краљевине Југославије је одлучило да избеглице пребаци у Шабац, објашњава Стеван Маринковић, независни истраживач Холокауста.

Како наводи наш саговорник, избеглице 22. септембра 1940. стижу у Шабац и распоређени су по објектима у граду, а један од њих је и Млин, где је усељено неколико стотина Јевреја. Врло брзо организовали су себи живот.

Иако је годинама напуштен пропадао, овај објекат је имао историјску вредност. Наиме, на почетку Другог светског рата био је дом за Јевреје избегле из Европе

-Направили су своје кухиње, зубарску ординацију, чак су и закупили једну зграду и направили болницу. Организовали су културно-забавни живот, кроз хор и два мала позоришта, као и школу у Синагоги, где су поред деце и старији учили хебрејски и енглески. После напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. и уласка Немаца у Шабац 13. априла, Јевреји из Млина се пребацују на другу локацију, на углу Поп Лукине и Јеврејске, где остају до 15. јула 1941. када их све одводе у новоформирани јеврејски логор на Сави (први јеврејски логор у Србији) у касарне бивше Југословенске војске. Жене су радиле послове по граду, распремале официрске собе, прале им веш, док су мушкарци обављали физичке послове.

Удружени Партизани и Четници у септембру нападају немачки гарнизон у Шапцу. Немци доводе 342. Дивизију из Француске, Казнену експедицију и они гуше устанак. Због неких партизанских акција код Тополе, где је одређени број немачких војника погинуо и рањен, немачка команда доноси наредбу о стрељању Јевреја. Све мушкарце из шабачког логора одводе у Засавицу и 12. или 13. октобра их стрељају. Жене и деца у јануару бивају пребачену у логор Сајмиште у Земуну, где су током пролећа доживели страшну смрт у специјалним камионима „Душегупкама“, покретним гасним коморама, прича Маринковић.

Фото: "Глас Подриња"

Стеван је водич бројним Јеврејима који су долазили у Шабац како би сазнали нешто више о својим прецима. Потомци Јевреја који су били смештени у Млину долазили су из Америке, Израела... Маринковић каже да су били заинтересовани за сваки детаљ и желели су да сазнају што више о последњим данима својих предака.

За Млин се везује и прича о муралу, односно фресци насликаној на зиду. Сем приче сведока тог времена, није пронађен доказ да је она заиста и постојала.

Ватрогасци су се сатима борили како би обуздали ватру, а потом и данима дежурали, јер су дрвене конструкције тињале дуго након гашења

-Причу о муралу ми је испричао Миле Грујић, човек који је био учесник Крвавог марша. Као дечак се дружио са неким од Јевреја који су ту живели и видео је на једном зиду на првом спрату фреску коју је насликао један Јеврејин. Био је то приказ Раја, а испред Раја су биле развучене решетке. То је вероватно прекречено по доласку Немаца. Ја сам 2015. контактирао Ненада Лајбеншпергера који ради у Заводу за заштиту споменика културе у Београду и конзерватор је дошао, али није могао да нађе ништа јер је вероватно био преко тога нанет још један слој малтера. Сада, после пожара, нема више ни малтера на зидовима, наводи Маринковић.

Фото: "Глас Подриња"

Град је 2015. године предао докуменетацију Заводу за заштиту споменика културе у Ваљеву и они су то требали да предају Републичком, затим они Министарству кулутре, па онда иде у Владу. На сајту Регионалног завода Млина нема на списку заштићених споменика. Уколико је ушао у процес заштите, док се не донесе коначна одлука, смара се заштићеним.

Млин је сада у приватном власништву. После рата је прво дат предузећу „Шапчанка“, а касније трговинском предузећу „Нама“ и у њему је био магацин за текстил. „Нама“ је пропала, Млин је приватизован и променио је неколико власника. Од пропасти “Наме” пропадао је и он. Ништа у њега није улагано и тек су поштоваоци културе сећања на Јевреје у Шапцу обилазили овај објекат и повремено скретали пажњу на њега.

Даља судбина Млина зависи од тога да ли постоји ичија жеља и воља да се он обнови. Маринковић сматра да је он вредан и архитектонски споменик градње привредних објеката са почетка 20. века.