ЗАПИС О КЊИЗИ „ПРЕЋУТАНИ ПИСЦИ ШАПЦА“ НИКОЛЕ ДЕВУРЕ
У име истине и правде
Недавно је из штампе изашла необична књига „Прећутани писци Шапца“ књижевника и врсног интелектуалца, Николе Девуре. Необична, зато што се нико, колико је нама познато, није упустио у подухват исправљања неправде нанете заборављеним и скрајнутим шабачким ствараоцима. Како смо сазнали, УКС, чији је Девура дугогодишњи члан „дошапнуло“ му је да напише овај зборник од 33 есеја, прецизније, профила песника и приповедача. Јер, аутор није писао књижевне осврте, приказе, још мање критике „33 величанствених“, него је проницљиво, кроз њихова дела, дотицао саму суштину. Без оптерећујућих биографских података, писао је о писцима на основу онога што су они писали. Понајпре о њима.
МЕДАЉОНИ СРПСКЕ ЕСЕЈИСТИКЕ
„Есеји о прећутаним писцима Шапца прави су медаљони српске есејистике, мериторна реч кредибилног аутора. О сваком прећутаном писцу господин Девура нашао је праву реч, поштујући дух његовог дела, било да се ради о песмама или приповеткама и романима. Лепота ових есеја, по искрености и доброј намери, одушевиће сваког читаоца. То је нови допринос овог уваженог писца, његов поклон нашем граду...“
(Из рецензије мр проф. Живана Лукића)
„Зашто сам ове писце назвао величанственима? Па, зато што су они по свом монаштву у свом раду, по својој анонимности, по томе што не пишу за славу и новац, већ из чисте потребе да се иза себе остави остави траг. Јер писати значи по други пут живети, као што рече Албер Ками“, наводи Девура у епилогу .
Бруно Шулц, велики европски приповедач, био је обичан наставник цртања у малом месту у Пољској. Писао је приче које ником није показивао. Јер, постоје галамџије, чија мора громко да се чује, а постоје и они који пишу зато што морају. Нису то сами изабрали, неко је то изабрао уместо њих. Дар, прoвиђење, назовите како хоћете. То је уситину императив бића. Шулца су убили Немци, а његове приче, исписане у школским свескама, однео је његов рођак у неку редакцију и тако је откривен. А књига, без обзира на аутора, на његову присутност , или прећутаност, ако је вредна, кад тад ће изаћи на светлост, доћи до својих читалаца, јер књига има свој пут, као и човек. У светлости времена будућег (убеђени смо у то), биће другачије читање него што је у времену данашњем. Тада ће и аутор, највише од свих прећутан, имати место које је у литератури одавно обезбедио.
Најпознатији ђак „града кестенова и девојака“, бањалучке Реалке, носилац дипломе Филозофског и Пољопривредног факултета, оставио је дубок траг у Шапцу у ком живи пола века. Један од најбољих савремених српских писаца потписао је наслове историјских романа Стојан Чупић – Змај од Ноћаја, Цар Душан, Војвода Милош Стојићевић, Велики жупан Немања, као и драме Смрт филозофа, Прометеј... Роман Ружа Тодорова доспео је на све континенте и пронашао неколико десетина хиљада читалаца. Његове рецензије и критике објављивале су Књижевне новине, Политика, Борба... Скоро да нема ниједног значајног писца и дела у Шапцу о ком није дао свој осврт. Мало ли је?
Да се вратимо последњој објављеној књизи. Очигледно је да је аутор помно прочитао свако дело, проучавајући ауторе кроз њихов рад. Одушевила нас је његова, очито природна, виспреност, могућност да сваком од њих „уђе под кожу“, да пружи психолошки увид у писање и одустајање од истог, са доборнамерним саветом сваком да настави, јер, проћи ће и ова епоха.
„Враћам се на питање – зашто сам вас назвао величанственим? Па, зато што сте ви тај случај. Јер нудите све за ништа. Познавао сам такозване велике писце и дружио се са њима. Њихова сујета код многих превазилази њихова дела. Турци би рекли – велики турбан, а ниђе султана. Ову књигу сам написао да се одужим истини и правди, и још по нечему. Тако подигох цркву и спасих своју душу“.
„Есеји о прећутаним писцима Шапца прави су медаљони српске есејистике, мериторна реч кредибилног аутора. О сваком прећутаном писцу господин Девура нашао је праву реч, поштујући дух његовог дела, било да се ради о песмама или приповеткама и романима. Лепота ових есеја, по искрености и доброј намери, одушевиће сваког читаоца. То је нови допринос овог уваженог писца, његов поклон нашем граду...“
(Из рецензије мр проф. Живана Лукића)
„Зашто сам ове писце назвао величанственима? Па, зато што су они по свом монаштву у свом раду, по својој анонимности, по томе што не пишу за славу и новац, већ из чисте потребе да се иза себе остави остави траг. Јер писати значи по други пут живети, као што рече Албер Ками“, наводи Девура у епилогу .
Бруно Шулц, велики европски приповедач, био је обичан наставник цртања у малом месту у Пољској. Писао је приче које ником није показивао. Јер, постоје галамџије, чија мора громко да се чује, а постоје и они који пишу зато што морају. Нису то сами изабрали, неко је то изабрао уместо њих. Дар, прoвиђење, назовите како хоћете. То је уситину императив бића. Шулца су убили Немци, а његове приче, исписане у школским свескама, однео је његов рођак у неку редакцију и тако је откривен. А књига, без обзира на аутора, на његову присутност , или прећутаност, ако је вредна, кад тад ће изаћи на светлост, доћи до својих читалаца, јер књига има свој пут, као и човек. У светлости времена будућег (убеђени смо у то), биће другачије читање него што је у времену данашњем. Тада ће и аутор, највише од свих прећутан, имати место које је у литератури одавно обезбедио.
Најпознатији ђак „града кестенова и девојака“, бањалучке Реалке, носилац дипломе Филозофског и Пољопривредног факултета, оставио је дубок траг у Шапцу у ком живи пола века. Један од најбољих савремених српских писаца потписао је наслове историјских романа Стојан Чупић – Змај од Ноћаја, Цар Душан, Војвода Милош Стојићевић, Велики жупан Немања, као и драме Смрт филозофа, Прометеј... Роман Ружа Тодорова доспео је на све континенте и пронашао неколико десетина хиљада читалаца. Његове рецензије и критике објављивале су Књижевне новине, Политика, Борба... Скоро да нема ниједног значајног писца и дела у Шапцу о ком није дао свој осврт. Мало ли је?
Да се вратимо последњој објављеној књизи. Очигледно је да је аутор помно прочитао свако дело, проучавајући ауторе кроз њихов рад. Одушевила нас је његова, очито природна, виспреност, могућност да сваком од њих „уђе под кожу“, да пружи психолошки увид у писање и одустајање од истог, са доборнамерним саветом сваком да настави, јер, проћи ће и ова епоха.
„Враћам се на питање – зашто сам вас назвао величанственим? Па, зато што сте ви тај случај. Јер нудите све за ништа. Познавао сам такозване велике писце и дружио се са њима. Њихова сујета код многих превазилази њихова дела. Турци би рекли – велики турбан, а ниђе султана. Ову књигу сам написао да се одужим истини и правди, и још по нечему. Тако подигох цркву и спасих своју душу“.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
