На путу од тишине до разумевања

За већину подразумевано, за глуве и наглуве особе представља свакодневну борбу. Бег из света тишине омогућава им једино комуникација знаковним језиком, а то је Горица Рајичић, библиотекарка у Дечјем одељењу Библиотеке шабачке, приметила још од малих ногу. Иако није имала директан контакт са тим особама, упозната са тешкоћама са којима се суочавају, пожелела је да им се обрати на језику који разумеју. Сада је та жеља добила институционалну подршку руководства Библиотеке шабачке, те похађа обуку у Удружењу „Руке говоре“ у Новом Саду.

Отворени за осетљиве категорије
На тај начин, шабачка установа културе ће убудуће моћи кроз разне програме да се отвори према корисницима из те осетљиве категорије.

-Одувек сам имала жељу за учењем знаковног језика, она датира још од средње, можда чак и основне школе и јавила се оног тренутка кад сам сазнала коме је он потребан, зашто се учи и колико је важан. Нажалост, до сада нисам имала прилику да га научим. Још увек је доминантно одсуство могућности за његово учење, али можда је Библиотека баш место где можемо да променимо нешто. Бавимо се осетљивим категоријама, али смо приметили да међу њима не постоје глуве и наглуве особе и онда смо дошли на идеју да се позабавимо том темом. Да бисмо им пружили било какву услугу, потребно је познавати њихов- знаковни језик. Све те идеје сам пренела директорки Јелени Подгорац Јовановић. Њој се иницијатива допала, апсолутно је подржала и тако је све почело- прича Рајичићева, која је тренутно на обуци по чијем ће завршетку стећи звање тумач знаковног језика.

То ће Библиотеци дати могућност да пружи нову услугу која ће значити суграђанима.

-Из различитих разлога људи уче знаковни језик, можда сам ја једна од оних који имају иницијативу зато што желим да допринесем другима, да управо и та лица добију ту могућност да могу да дођу у библиотеку и да буду једнако корисници као и сви наши други грађани. Постоје три обавезна нивоа, неке сам већ прошла и положила, тренутно сам на половини тог процеса. Не знамо колико то временски може да траје зато што треба да чекамо формирање група. Оног тренутка када се све обуке буду завршене, све буде положено, верификовано, осетим се спремном за рад, кренућемо у реализацију планираних активности- наглашава она.

Процес учења је захтеван и има свој ток, јер и знаковни, као и сваки други језик, захтева посвећеност, вежбу и рад.

-За споразумевање је најважније да буде испраћено, колико рукама, толико и целом фацијалном експресијом. Посебан је језик, занимљив, интересантан, описан, али не тако једноставан када треба да се примени у конверзацији, јер свака реч има свој знак, симбол, све се визуелно памти. То је озбиљан језик који захтева време као и сваки други, али ако имате жељу, вољу, иницијативу, подршку, мислим да ништа није тешко и да резултат неће изостати- сматра.

Људи за пример
Према подацима које је добила од Међуопштинске организације у Шапцу, регистрованих глувих и наглувих особа има око 500 у нашем граду.

-На обуци сам први пут срела те особе, организовани су часови где можемо да вежбамо са њима. То су људи који су фантастични на свим пољима, остварују изузетна постигнућа у приватном животу из разних области. Одлазила сам и у удружење у Шапцу, па сам тамо такође вежбала знаковни језик. Њихов највећи проблем је комуникација и ми управо зато желимо да га заједно превазиђемо како бисмо своја врата отворили за њих, да знају да могу да нам се обрате- истиче Рајичићева.

Много идеја већ сада имају за будуће активности, а свака рађа неку нову.

-Временом ћемо видети како ћемо да се бавимо овом темом, али су добродошли и сви остали, како се у заједници глувих каже, „чујући“, који желе на било који начин да учествују, па и у учењу знаковног језика, када буде време за то. Свеопшти утисак јесте да су глуви и наглуви запостављени и маргинализовани у друштву, чак и да су навикнути на тај свој статус и тако функционишу, али ми желимо да, бар од наше установе, то мењамо- подвлачи библиотекарка.

Охрабрује и податак да се од млађих нараштаја можемо учити емпатији, што показују и истраживања у тој шабачкој установи културе.

-Ми смо својевремено радили једну анкету са децом, чисто да опипамо пулс и видимо шта мисле о томе, колико знају о тој теми, имају ли у окружењу глуве и наглуве, знају ли знаковни језик, да ли би волели да га науче. Одговор је заиста био позитиван и можда у преспективи будемо размишљали свакако и о тој услузи у библиотеци, али о томе можемо причати кад све завршимо- закључује Рајичићева.