Инфо

8. септембар 2022.8. сеп 2022.
Живот под кровом највећег театра у свету
Петар Ђорђевић, сликар и сценограф у позоришту Staatstheater

Живот под кровом највећег театра у свету

Позориште се догодило случајно, а постало је константа у животу уметника у коме се све чини тако променљиво и нестално. Сликарство је други део живота, његов начин на који покушава да оживи све оно што не мора или не може да изрази на други начин.
Рођени Шапчанин Петар Ђорђевић више од три десеније живи у Штутгарту, где ради као сценограф у највећем позоришту на свету Staatstheater, које под својим кровом има оперу, драму и балет. У Шапцу је завршио Педагошку академију, у Београду Филолошки факултет (смерови ментална ретардација и ресоцијализација лица са поремећајима у понашању), а у Немачкој психологију и сликарство, које му је и данас велика љубав. Као уметник, излагао је више од 50 пута у Европи и Америци, али највише воли да слика за своју душу и тек онда прикаже јавности само оно што се њему заиста свиђа.



Константа на уметничком путу
Разнолика интересовања дугује ненамерним утицајима чланова породице, али сликарство их је некако све објединило, јер му омогућава да на себи својствен начин истражује људску душу.

-Интересовали су ме људи, хтео сам да их мењам на свој начин, да их направим посебним и истражујем дубље, не само површно. Покушао сам да погледам испод те површине, јер сам се делимично у неким моментима осећао као неки мали бог којем је дозвољено да ствара, да мења и да се игра. То је онај моменат када сам сам и када могу да се играм својим осећањима и оним што желим да прихватим и да на платну или дрвету остварим. Покушавао сам увек да видим што више изложби других сликара и долазио сам са различитим осећањима после тих изложби, која су ме мотивисала на разне начине. Понекад је боље мање знати, јер превише информација каналише све то и креативност онда није тако изражена, а индивидуалност није као што би требала да буде. Треба наћи моменат када да се искочи из тог воза и да се удахне оно својствено ономе што човек жели, осећа и што је замислио- објашњава он.

Отац Владимир и сам је више пута излагао у Народном музеју и Културном центру, а на Педагошкој академији Ђорђевићу је предавач био Игор Белохлавек.

-Радио је тамо заједно са сином и био ми је у то време професор уметности. Имали смо много интензивнији однос и кроз та познанства, претходно, са мојим оцем, тако да сам га много волео и мислим да ме на неки начин поштовао као студента- наводи Ђорђевић.

Интересовали су ме људи, хтео сам да их мењам на свој начин, да их направим посебним и истражујем дубље, не само површно. Покушао сам да погледам испод те површине, јер сам се делимично у неким моментима осећао као неки мали бог којем је дозвољено да ствара, да мења и да се игра


Познанство са драгом особом га је, каже, одвело у Немачку, где будућност није планирао надалеко, али, знајући да се у животу многе ствари десе непланирано, препустио се том таласу неизвесности. Од укупно 800 кандидата и 50 отворених позиција примљен је баш на жељени смер- сликарство, са још 25 студената. Имао је скромно знање немачког језика, али је вредним радом и ту препреку врло брзо савладао.

Позориште се догодило случајно, а постало је константа у животу уметника у коме се све чини тако променљиво и нестално. Паралелно са студирањем много студената је радило два- три пута недељно у позоришту, што је у Немачкој уобичајено- имати неки повремени посао током студирања како би се зарадио џепарац. По завршетку факултета остао је ту да ради и, корак по корак, дошао до три деценије под истим кровом.

-Интересантно је, иако у сликарству и у животу немам осећај да сам доследан у неким стварима, а ту сам остао доследан игром случаја. Био сам задовољан увек тим послом и тиме што сам тамо доживљавао. Није статично, стално се нешто мења, интересантно је, креативно је, тако да сам остао до данас тамо и не жалим због тога- истиче Ђорђевић.

Сцене на којима готово да нема немогућег
У званично највећем позоришту на свету, смештеном у центру града, које под својим кровом има и оперу, и балет и драму, има 1.400 стално запослених и много гостујућих уметника. У великој опери капацитет места је 2.600- 2.700, а у драмском сектору места има за око 1.200- 1.300 гледалаца.

Попуњеност на извођењима у гледалишту је 90 посто. Долази се организовано, а има и велики број паркинг гаража које се искористе до последњег места. Постоји више од једног века, а ове године предвиђена је реконструкција за коју је опредељено око 1,2 милијарде евра.

-Налази се у центру града, у парку који се граничи са главном улицом, попут Кнез Михаилове у Београду. Балет је сјајна страна медаље, једна од највећих балерина свих времена, Marcia Haydée Salaverry Pereira da Silva из Бразила тамо је провела 30- 40 година свог живота- прича.



Живи десетак минута пешке одатле, а радно време му је од 10 ујутру до 18 сати. У том периоду има састанке са режисерима, сценографима, техничким директорима, договарају се како треба да изгледа сценографија, шта је захтев режисера и како то треба да буде приказано и да се технички оствари на сцени. Сцена заправо и представља финални договор између сценографа и режисера, а удео технике је како то да реализује.

-Скоро да не постоји ништа немогуће, све може да се организује, само да се види на који начин то може да се оствари. Радимо за све три куће, најзахтевније су опера и драма, док се у балету све углавном догађа око сцене, њима је потребан простор да могу да плешу и играју- каже он.

Његов посао се завршава када се спусте завесе на премијери. У изузетним случајевима, прилагођава и адаптира сценографију гостовањима. Успео је, каже, да ради посао који му се свиђа, а сликарство је други део живота. То су сва она питања и покушаји одговора који се налазе у њему, његов начин на који покушава да оживи све оно што не мора или не може да исприча, отпева или напише.

Дом чине људи, а не земља
-Сликарство није онакво какво је било у време Рембранта и оних који су живели од тога у то време, 17. веку. Данас је то сасвим другачије организовано и другачији живот живимо. Позориште ми омогућава да имам сигурну егзистенцију, да радим посао који ми је интересантан, мотивише ме на једној, креативан је на другој страни и омогућује ми да слободно време организујем како мени одговара, без икаквих граница. Време које проводим у Немачкој је добро испланирано и не дозвољава нека велика одступања ван тог „рама“- подвлачи, додајући да би се у случају повратка у Србију врло брзо прилагодио животу који се овде на потпуно другачији начин одвија, а у чијем ритму живи месец дана годишње, током августа.

Спас за човека јесте управо способност прилагођавања променама, да није тако живот би му био много тежи. Био је одличан ђак у Натиној школи, одрастао у том крају, али у Шапцу се, после 33 године живота у Немачкој наспрам 24 у Србији, више осећа као туриста и гост, иако има кућу за коју га вежу успомене и мајку због које месец дана одмора проводи управо у земљи у којој је рођен. Пријатељи су углавном расути по свету, а на граду примећује тек обрисе промена у виду неке нове зграде. Већи утисак су нови непознати људи и по који стари, али годинама измењен лик.

-Људи се мењају и нестају, сви се мењамо и то је природно. Осим неколико нових зграда не примећујем неке битне промене. Шапчани које ја знам већином су напустили град, много нових људи је дошло овде, много тога ми је у том смислу сад непознато. Када сам отишао у Немачку, оријентисао сам се према архитектури која ми је била интересантна, а касније, како сам упознавао људе, увиђао сам те разлике између њих и нас и оне нису само маргиналне. Живот је тамо нешто организованији, људи су дисциплинованији, више су у групама, правила се поштују и не доводи се у питање њихов смисао. Овде преовладава индивидуални доживљај, не ради се ту о егоизму, већ о ситуацији да свако покушава да преживи на неки свој начин и организује живот за себе онако како му највише одговара и како сматра да је најбоље- подвлачи.

Спас за човека јесте управо способност прилагођавања променама, да није тако живот би му био много тежи


Као човека га не дефинише ни земља у којој је рођен, нити она у којој тренутно живи.

-Имам тамо пријатеље из Србије, па се често нађемо, тако да ми одавде једино недостаје добар кајмак. А драги људи се увек сретну, није битно у која четири зида се састану. Та атмосфера се креира између њих, а не у неком одређеном простору или земљи- сматра Ђорђевић.
Д.Димитријевић

Најновији број

2. фебруар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa