Инфо

15. септембар 2022.15. сеп 2022.
Промена као константа
ДР ГОРАН ЂУРИЋ: ВОЛИМ СЕБИ ДА ПОСТАВЉАМ ИЗАЗОВЕ

Промена као константа

Сваки пут смо пред истим изазовом када треба да напишемо животну причу једног човека у омеђеном простору новина. Са друге стране, уколико бисмо речју морали да опишемо нашег саговорника, онда је то: Изазов.

Париски период
Прича почиње у Граду светлости, почетком ’67. Када је плавооки Пера са Бановог Брда, Николин син, унук Владисава од Ђурића са Космаја, дошао у болницу да посети болесног рођака. Тамо је упознао будућу супругу Бобу, која је из посавотамнавског Белотића сама запуцала у Париз коју годину раније. У болници, док се опорављала од операције слепог црева, срела је своју судбину. Договорили су се да се нађу у неком париском кафеу да попију пиће. На другом састанку је пристала да се уда за њега.

Петар, који је у Београду носио капитенску траку у млађим селекцијама тима ФК Чукарички, желео је да игра фудбал и у Француској, а Боба је била надзорница зграде у Паризу 16, где су живели. Био је то елитни кварт југозападног Париза у близини Булоњске шуме, Парка принчева и Ролан Гароса. У марту наредне године, родио им се син Горан.

- Тамо сам ишао две године у предшколско и две године у школу. Био сам једини дечак који није Француз, било ми је феноменално, школа ми је ишла од руке, уживао сам, а онда се догодила промена.

О ДОБРОТИ
„Јако ценим лепоту сваке врсте, таленат, пожртвованост, храброст, ширину духа, али од свега је, можда, најважнија доброта. Настојим да у својој близини немам људе који нису довољно добри, без обзира да ли су мени нешто нажао учинили. Ако су учинили неком другом, не могу да буду моји пријатељи.“


Из Париза на Думачу
У лето ‘76, Ђурићи су одлучили да се врате за Југославију. Петар је патио од носталгије, а увек је имао подршку супруге. Иако су могли да живе у Београду, или центру Шапца, по француском рецепту живљења на периферији града, преселили су се у кућу на Думачи.

Горан је стигао први, у белим фармерицама и тексас кошуљи по последњој моди, из авиона га је извела стјуардеса, а дочекали рођаци. Недуго потом, кренуо је у Јанкову школу, „где је све било другачије“.
- Одакле си?
- Са Думаче.
Смех.
- Нисам разумео зашто ми се смеју. Био сам неприлагођен дуго времена, што је моје базично осећање због честог мењања окружења. Међутим, то је била сјајна екипа деце и кад сам се уклопио, стекао сам неке пријатеље за цео живот.

У средњој је, због усмереног образовања, две године провео у Медицинској школи. Ту је упознао своје људе – Трила, Генту, Фрању, Цезара, Жуну, Максу...

- Већ тада смо били све оно што смо сад, формирани људи, са свим врлинама и манама. Можда се нису сви потенцијали развили, али заметак сваке особине и склоности коју данас имамо, већ тада је постојао. Сјајни и немогући, какви смобили у то време, дружили смо се тако да ми то сећање ствара носталгију, некад и неиздрживу.

ЖИВОТ ЈЕ НЕПРЕДВИДИВ
„У Гиманизији сам редовно бежао петком са последњег часа. То је случајно била филозофија, коју ми је предавала професорка Јела. Нисам био ни на једном њеном часу у целом првом тромесечју. Кад ме је коначно „ухватила“ у последњој недељи одговарао сам цео час. Тада смо учили почетке филозофије, а ја сам од основне школе читао грчке филозофе. Она ме је питала, а ја сам причао све што знам. Када ме је упитала ме који ми је омиљени филозоф, почео сам да јој причам о Хераклиту Тамном и динамици као по мени тада кључној особини система. Била је прилично изненађена, закључила ми је петицу. После много година био сам кум на венчању њеној ћерки и мом драгом пријатељу Цезару. Све је у животу непредвидиво.“


Обузет програмирањем
Један део екипе отишао је у Гимназију, на програмерски смер, чији је разредни старешина био проф. Синиша Мозетић.

- Сића је један од заслужних за чињеницу да сам се определио за програмирање као професију. Учио нас је на специфичан начин, постављао би проблем на таблу и седао у клупу заједно са нама и гледао, заинтригиран сопственим задатком. Како сад ово да решимо, питао је и себе и нас.
За програмирање се заинтересовао још у другој средње, када је изашао специјалан број листа Галаксија: Рачунари у вашој кући. Нешто раније се појавио рачунар Синклер ZX81, а причу је заокружио Синклер Спектрум 48К, рачунар који су имали сви који су тада желели озбиљно да се баве програмирањем.

По завршетку Гимназије, уписао је студије математике у Београду. Међутим, пошто у то време није био посвећен студијама, није ишао на предавања и вежбе, није било изгледа да ће са успехом окончати студије. Завршио је Вишу информатичку школу, у року од годину и по дана. Занимало га је. Наставио је студије на Економском факултету у Београду, али биле су то ране деведесете и, на очев предлог, предао је документа Националној служби за запошљавање. Није честитао ни стигао у Београд, већ су га звали са Бироа. Вратио се у Шабац и запослио у Водној заједници.

О УСПЕХУ
„Мој успех су моја два сина, Петар и Никола, на које сам веома поносан. Мислим да је успех то што имам круг правих пријатеља, што сам се са најбољима од њих окумио. Задовољан сам што сам успео после свих дешавања у животу да нађем свој мир и сродну душу са којом делим живот. Када су у питању споредне ствари, ако су споредне, имам велики хоби – тенис који играм у нашем тениском клубу у Шапцу, који је моја друга кућа, где се окупља сјајна екипа људи.“


- Одмах сам почео да правим програме, што сам одувек волео. Програмирање ме је привукло зато што је спој логике, програмерске вештине и технике, са дозом уметности. То је оно што ми се допада - увек може другачије, боље, ефектније. То је нека врста игре. Програмирање ме је обузело и то је био крај мојих студија економије.

У Водној заједници остао је две године. Онда је покушао да се снађе у послу, да прави програме, отварао једну агенцију за другом, радио за приватне и државне фирме. У том периоду засновао је породицу и добио два сина. Отворио је фирму за израду информационих система. Имао је у плану да направи озбиљан софтвер, који би, као велики заљубљеник грчке митологије и филозофије, назвао „Зевс“. С обзиром да је нимфа Амалтеја отхранила „главног дасу са Олипа“, логично је било да се фирма зове „Амалтеја“.

Зевс га довео до Машинца
Јасна намера и фокус на циљ довели су до резултата. Заиста је направио свог „Зевса“, софтвер који му је, осим што му је донео пословни успех и приход, отворио врата Машинског факултета.

- После много година живота и рада у Шапцу, где сам имао своју породицу и фирму, све се променило у једном тренутку, као што се све у животу мења. Хераклит Тамни је говорио: „Све тече“, или „Не можеш се два пута окупати у истој реци“... Почео сам живот из почетка.

У међувремену је добио диплому основних академских студија, а на Машинцу прилику да заврши мастер студије, што је био нови изазов. Кад је успешно савладао овај, уследио је додатни – докторске студије.
Зашто да не?

- То сам и урадио, иако је било много препрека. Опет сам био неко са стране, осећао сам се као кад сам дошао из Париза у Јанкову школу. Али, успео сам. Већ једанаест година радим као пројектант информационих система. Морам да кажем да ми је у тој фази живота много помогао мој драги кум Триле.

ГИМНАЗИЈСКИ ДАНИ
„Био сам опседнут програмирањем и рачунарима, па ме редовна школа није много интересовала. У наше време, у Гимназији је била чувена плејада професора - Кулон, Јоза, Сића и многи други који су били строги, али на прави начин. То је био посебан начин педагошког исказивања доброте и наклоности, што ми тада нисмо разумели. Пошто сам у трећој години на почетку запустио учење, безмало сам понављао разред. Онда се скупила екипа озбиљних професора која је одлучила да ми помогне. Дали су ми ултиматум да седнем и научим и, кад сам видео да немам куд, поправио сам све оцене и са успехом завршио. У четвртој години није било проблема. Имали су раумевање, најлакше је некога оборити. Сетим се тога и данас када понекад треба да будем мање строг и да разумем другог.“


Поред тога што ради као програмер, бави се и науком и истраживањима у области алгоритама и метахеуристика, учествује у настави, предаје студетима на мастер студијама на рачунарским предметима на Машинском факултету и ужива у интеракцији са младим људима. Али, већ дуго ништа није мењао. Промена је у најави. То је он. Спрема себи нови изазов.

- По мени је успех ако човек константно напредује, не у материјалном или професионалном смислу, него генерално. Стално сам се трудио да сам себи постављам изазове и да напредујем. Неке личне карактерне особине сам такође успео да савладам. Можда сам био мање истрајан, доследан, одговоран док сам био млађи, али настојим да себе исправљам. Када будем престао да постављам изазове, можда ће то значити да сам се уморио и да је то крај пута.

Повратак на место предака
Последњу деценију живи са својом сродном душом Миром. Тек да се опише круг са почетка приче, односно живота, имају стан на Бановом Брду, у Пожешкој улици, сто метара ваздушном линијом од места некадашње куће деда Николе, у којој је живео његов покојни отац Петар.

- Целог живота слушао сам приче из његовог детињств, како се играо у порти цркве на Бановом Брду, а сада ја живим у том крају. Ко би то могао да претпостави?

Живот. Мото др Горана Ђурића је Аристотелова мисао: Вољи господар, а савести слуга.

- То верно описује мој доживљај живота.
М.Ф.

Најновији број

26. јануар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa