Уметност рада с косом и фикција међу корицама

Пре деценију, Никола Кулезић издао је књигу засновану на истинитим причама „Исповести из салона“, а сада је објавио „Прљаве венчанице“, роман о турбулентном животу једне, а посвећен свим женама, који своје упориште има у његовој имагинацији. Од 34 године живота, 20 уписује у професионални стаж фризера. Своју причу од четрнаестогодишњег дечака са тупим маказама до човека који је шишао пламеном и уписао се у Гинисову књигу рекорда за најдужу надограђену косу на свету писао је вредним радом у коме је увек тежио нечем вишем, изван оквира доступног и могућег.

Од VHS касета до Бразила
-Човек се учи док је жив, па тако и ја и даље учим, похађам семинаре у Београду и ван земље. Технологије у овој области напредују, појављују се нови производи из године у годину, морају се пратити трендови. Пре 20 година сам се обучавао преко VHS касета, касније су дошли CD- ovi. Никад нисам био задовољан, ни школом, ни праксом, јер сам увек желео нешто више, а пошто то овде нико није могао да ми пружи, онда сам се трудио да из иностранства набавим неке материјале за учење- наводи Кулезић.

Многе технике је и и сам иницирао, а неке је применио први у Европи.

-Паљење косе- шишање свећом је древна метода коју смо колега и ја заједно вратили у живот и направили од тога занимљиву причу. Научио сам како се то ради у Бразилу. То је 2015. године био тренд, лепо и интересантно искуство, нешто ново што је „запалило“ целу Европу. Делује опасно, захтева вештину и знање, али ако рукујете добро пламеном, није. И даље то неке девојке траже, али сада се бавим колорима- каже Кулезић.

Француска и Италија важе за фризерски „рај“ у професионалном смислу, али Никола верује да су најбољи фризери ипак у Србији, јер жене код нас имају различите структуре длаке са којима наши зналци вешто рукују.

-Наше жене имају и равну, и коврџаву косу, и густу и ретку, и природне су плавуше и црнке, док у другим земљама немају тако различите структуре и зато мислим да су наши фризери најбољи, јер можемо да извучемо максимум из њих- објашњава Никола.

Рекорд за Гиниса и књига о једној судбини
Један такав успех највишег домета трајно је забележен у Гинисовој књизи рекорда и још није оборен. Најдужа надограђена коса на свету од 820,29 метара коју је понела његова пријатељица Ивана Кнежевић рађена је 2013. године десет сати. Још један подвиг у бранши бележи 2014. године, када обара светски рекорд за највишу подигнуту косу на свету (чироки) која је износила 120 центиметара. Овај рад је био хуманитарног карактера и усмерен на помоћ у лечењу Стефана Ђорђевића.

-Још када сам био мали хтео сам да будем део Гинисове приче, али тако што ћу да урадим нешто у складу са својим животом и занимањем. Истраживао сам и видео да је у том тренутку најдужа надограђена коса 200 и нешто метара. Знао сам да могу више од тога, мало су финансије кочиле реализацију, јер сам све трошкове сносио сам, а коса је скупа. Нашао сам начин и уз помоћ пријатеља све припремио за месец дана. Десет сати сам радио ту екстензију. Слали смо обимну документацију и дванаесточасовни видео материјал, а потврду сам уместо два месеца чекао годину дана. Добио сам сертификат, стекао ново искуство, упознао нове људе и имам ту сатисфакцију да моје име преводе на све светске језике и да се питање о мом раду нађе у квизовима на националној фреквенцији. Такође, фризера из Бразила код кога сам ишао сам на та начин упознао- прича Кулезић.

Рад са косом је уметност, а свака фризура говори много о ономе ко је носи, од дужине, до боје и густине длаке. Надоградње ради са косом из Индије, док „плаву“ узима из Русије.

-Власуљари од којих преузимамо косу су „друга рука“, али је занимљиво да жене у Индији, најчешће из руралних крајева, ту косу донирају бесплатно или по изузетно ниској цени, јер их њихови гуруи убеде да се шишањем косе „чисте“ од греха- открива.

Велика страст су му и путовања, па је тако обишао 22 земље света и до краја године на мапу дестинација које је обишао уписаће још четири. Највећи утисак на њега оставили су Мексико и Индија, али је радњу своје недавно објављене књиге сместио у ону у којој још увек није био, чиме му је задатак који је себи поставио био додатно отежан.

-То ми је био изазов, проучавао сам те улице помоћу Гугла и 3Д мапе, историjат краја где се дешавала радња, пошто је смештена у Француску шездесетих година прошлог века, а имао сам и помоћ пријатеља који живе тамо. У питању је фиктивна прича о животној судбини главне јунакиње Магдалене. У склопу промоције урађена је песма и спот који је снимио Милан Сандић. Радио сам текст, музику и режију, а инспирација је дошла сама од себе. Снимање на четири локације у граду и околини смо завршили за дан- прича он.

Фризер као терапеут
Тема његове прве књиге била је предмет анализе у једној емисији на јавном сервису, где су се психолози бавили тиме зашто жене имају потребу да се исповедају фризерима.

-Та књига обухвата 50 кратких прича мојих муштерија које су истините, само су промењена имена. Често се шалим да код мене жене не долазе због фризуре, већ управо због тог разговора и енергије која се осећа у нашем салону. Мислим да је додатна предност у томе што се моје клијенткиње међусобно не познају, углавном долазе са стране и онда им је некако лакше да се отворе и причају о себи у средини у којој их нико не познаје. Шапчанке су ретко моје муштерије, разумем да већина нема стрпљења да чека свој термин и по месец дана, али су оне које се одлучују да баш због мене пређу дуг пут из целе Европе спремне и на толико чекање- истиче Кулезић.

Фото: Приватна архива (портрет)

У салону врло често завлада таква атмосфера која за резултат има шаљиве видео снимке.

-Док чекамо да се прими боја, маскирамо се и настају занимљиви и комични снимци који су чак емитовани у једном телевизијском прилогу у дневнику. То су жене различитих занимања- адвокатице, докторке, судије, полицајке, које се одлуче на такав вид трансформације и ти клипови имају велики број прегледа- наглашава.

На промоцији романа крајем августа окупио је 250 жена на једном имању на отвореном и све су биле обучене у бело, у духу наслова књиге. Уз црвени тепих, ди- џеја, уживо музику и добро расположење, приредио им је провод за памћење.

-Желео сам да се опусте и добро проведу, јер књига и јесте њима посвећена и тако је и било. Све су биле обучене као невесте, а није било ничије венчање и верујем да сам успео да се те вечери осете посебно, што ми је и био циљ- подвлачи Никола, истичући да се у послу фризера труди да буде професионалан, а да је све друго што је поред тога реализовао било у жељи да себи приушти испуњење на личном плану које га мотивише и подстиче да иде напред, стављајући пред себе нове изазове.
До неког новог пројекта, можда и највећег, какав би могао да буде екранизација романа.