Испуњен живот чине праве одлуке

Један од најмлађих специјалиста васкуларне хирургије, које је Србија икада имала, јесте Шапчанин Михаило Мићић. Специјализацију је завршио пре три године, са 31 годином живота. Иако запослен на клиници за васкуларну хирургију Универзитетског клиничког центра редовно долази у Шабац. Истиче да се поноси својим градом и жеља му је да помогне што већем броју суграђанa.

Пут знања
Образовни пут почео је у „Лазиној“ школи, а наставио га у Шабачкој гимназији. Не крије да није био међу истакнутим одликашима, али сматра да му је ова образовна установа дала довољно знања да се на факултету истакне у мору вршњака из целе земље.

-На факултету сам схватио да су све београдске гимназије далеко иза шабачке, која је сигурно међу прве три у Србији. Двоумио сам се између машинства и медицине, тачније хирургије. Међутим, да бих постао хирург морао сам прво да завршим медицину, а нисам баш имао успех и примереност да бих много обећавао. Био сам мало несташнији. Ипак, у договору са родитељима, наставницима, тадашњом девојком, сада супругом Мирјаном, преломио сам и отишао у смеру медицине. На факултету сам први пут дошао у ситуацију да све зависи од мене, није било битно ни како се зовем ни чији сам. То ми се свидело и било ми је мотив да видим шта и колико могу, наводи др Мићић.

Сарадња са шабачком болницом

Др Михаило Мићић у Шабац долази сваког викенда, а када стигне и током недеље. Неретко је и у Општој болници „Др Лаза К. Лазаревић“ где оперише пацијенте, а план је да се сарадња настави и подигне на виши ниво.
-Имам личну сарадњу са шабачком болницом и сматрам то својом обавезом овом граду и грађанима. Шапцом се поносим и мислим да сваки Шапчанин треба да се поноси. Директор шабачке болнице, др Слободан Поповић је мој јако добар пријатељ и ценим његово залагање да рад ове установе подигне на виши ниво. Почећу да радим и у једној приватној ординацији у Шапцу. Желим да грађани Шапца добију васкуларну хирургију на терцијалном нивоу у свом граду. Лепо је помоћи сваком, али најлепше својим пријатељима, познаницима и суграђанима, сматра др Михаило Мићић.

Испите није спремао класично, студентски, него је читао и истраживао о темама које су га занимале стално. Највише знања стекао је из стране литературе.

- Увек када сам имао лепу, нову књигу био сам мотивисан да учим из ње. Видео сам да на факултету постоје и ваннаставне активности где могу додатно да се докажем. Конкурисао сам да будем студент демонстратор и држим вежбе млађим колегама. Добио сам патологију и сматрао да је то добро, јер се ради о области где може да се погреши, али и да се исправи грешка. Тамо сам схватио да нисам научник и да ми није место на институту, него да сам више за клинику, објашњава наш саговорник.

Добри студенти нису били виђени
Кардиоваскуларна хирургија била је једна грана, која се поделила на кардио и васкуларну хиругију. Иако још није ни одслушао предавања из хирургије Михаило је тражио да иде у операциону салу и посматра операције, што му је и омогућено. Највећа љубав била му је кардиохирургија.

-На кардиохирургији сам провео укупно три и по године и био укључен у нека истраживања. Ментор, др Драган Цветковић ми је доста помогао и данас следим нека његова правила. Апсолутно сам се пронашао у томе.

Врло је важна ургентна хирургија, на првом месту ту су анеуризме, за које се каже да су бомбе у човеку

Иако је факултет завршио пре рока, није било сјајно време за младе лекаре, ма колико добри студенти били. На испиту никада није пао, било је питање само да ли ће добити оцену девет или десет. По завршетку факултета уписао је и завршио и постдипломске студије. Паралелно је и волонтирао.

-Ми добри студенти нисмо били виђени. Онда се десила добра ствар, Министарство здравља је омогућило волонтерске специјализације. Двоумио сам се. Иако сматрам да је кардиохирургија врхунац медицине мана јој је што код нас може да се ради само у три центра – Каменици, Клиничком центру и на Дедињу, чиме су ми биле смањене шансе за запослење. Ставио сам на тас кардио и васкуларну хирургију и схватио да у животу не треба слушати само срце. Тако сам изабрао васкуларну хирургију, која је сродна, а и мој ментор др Цветковић је и васкуларни хирург. Нисам се покајао. Влада Србије је у међувремену омогућила запошљавање једног броја добрих студената и добио сам посао у Клиничком центру, наводи Михаило.

Фото: Приватна архива

Широка област
Иако васкуларна хирургија људе углавном асоцира на операције проширених вена, ради се о много широј области. Пре свега, васкуларна хирургија се бави дијагностиком крвних судова, како вена, тако и артерија. Након тога следи лечење.

Превенција
-Превенција је најбољи могући вид лечења. Редовни систематски прегледи и претраге, као и слушање свог тела су темељи здравља. Сви старији од 40 година сваке године треба да иду на ултразвучни преглед каротида и трбуха, посебно ако су пушачи, дијабетичари, имају нерегулисан висок крвни притисак или генетске предиспозиције, каже др Михаило Мићић.

-Васкуларна хирургија се бави класичним (отвореним) лечењем и ендоваскуларним (уградњом стентова), што подразумева минимално инвазивне операције. Врло је важна ургентна хирургија, на првом месту ту су анеуризме, за које се каже да су бомбе у човеку. Клиника за васкуларну хирургију УКЦС има највећи серију оперисаних пацијената са пукнутом анеуризмом, на целом свету. Затим су ту и трауме услед саобраћајних незгода, рањавања ватреним оружјем, повреда на утакмицама... Неретко и пацијенти из региона долазе код нас на операције, наводи др Мићић.

Најтрагичније обољење у медицини
За пуцање анеуризме абдоминалне аорте наш саговорник каже да је једно од најтрагичнијих обољења у медицини. Главни ризик пуцања је њен пречник.

-Нормалан пречник анеуризме је од 12 до 16 милиметара. Анеуризма преко 50 милиметара има далеко већу шансу за пуцање, мада се сваком пацијенту прилази субјективно. Није исто ако неко има 50 или 100 килограма. За праћење димензија анеуризме потребне су контроле, посебно ако неко има генетске предиспозиције. Код пацијената који су ризични за операцију имамо ендоваскуларне методе које су за њих прихватљивије. Минимално инвазивне методе су се показале као успешне и радимо их са задовољавајућим резултатима, наводи Михаило Мићић.

Венске и артеријске болести
Око 80 одсто пацијената који долазе у амбулантну клинике за васкуларну хирургију имају проблеме са венама – проширене вене, ране које настају услед њиховог нелечења или тромбозе. Поред венских ту су и артеријске болести. Као и код других обољења и овде постоје непроменљиви фактори ризика, као што су генетика или године старости, али и они на које свако може да утиче.

-Пацијенти су најчешће пушачи, дијабетичари, гојазни, физички неактивни. Код њих долази до сужавања крвних судова који се на крају потпуно зачепе. Када се не реагује на прави начин често се заврши ампутацијом екстремитета. Уколико дође до зачепљења каротида на врату пацијент доживи мождани удар где је рехабилитација са малим успехом. Са становишта васкуларне хирургије кључна ствар је време. Неопходно је урадити у право време праву ствар на прави начин правом пацијенту.

Корона и тромбозе
-Значајно је повећан број пацијената са тромбозама након короне , не само током болести, него и након опоравка. Био сам начелник полуинтензивне неге у Батајници у јеку короне. Сада знамо адекватно да лечимо и превенирамо како не би дошло до тромбозе вена. Пацијентима који су прележали корону су прописивани антикоагуланси три до шест месеци, без обзира да ли су имали компликације и тако су смањиване шансе да дође до тромбозе, наводи др Михаило Мићић.

Артеријска патологија је ређа, али и сложенија. Уколико се запуши и бајпас све методе лечења су исцрпљене и пацијент често остаје без екстремитета. Одлуке доносимо на конзилијумима, како бисмо утврдили шта је најбоље за пацијента, објашњава др Мићић.

Наш саговорник истиче да доктори у Србији имају знање светског нивоа, али да су често ограничени техничким могућностима.

-Здравство у Србији је још увек хуманост, а не бизнис. Имао сам могућност да радим у три државе Европе, али сам остао у Србији и не кајем се ниједног тренутка, нити сам размишљао да одем негде другде, каже Михаило.