Ритам Шапца у позном октобру

Црни бркови суграђанина који некога очекује први су улазили у видни реон, капа на глави је одступала од метеоролошких датости, међутим у њих су се идеално уклапали бордо прслук на белој кошуљи и зелене чакшире. Волео је позни октобар и баш то место где је стајао и сада. Неким пролазницима је било драго што га виде, другима је сметао због кофера за саксофон што је чврсто стезао у шаци.

-Наше доба је вече, наш осећај меланхолија прожета оптимизмом, они ће доћи сами, седи да их дочекамо заједно – чуо је познат глас који је акцентом асоцирао на југ далеке обећане земље.

Погледавши у правцу допирања гласа, за тајним столом, уочио је тамнопутог човек у црном оделу, светлој кошуљи и танкој црвеној кравати. Није имао ништа испред себе до мали шешир.

-Ту си Беџи пријатељу стари – озарио се када је угледао познаника наш суграђанин.

-Фиш мој брате, више не морамо ни да се договарамо, знамо где ћемо се наћи.

Срдачно су се поздравили, Домаћин је госту пожелео добродошлицу иако је овај већ 22. пут у Шапцу. Задовољно је Беџи Зи Луз осмехом потврдио да се у ово доба године, када кроз бесконачност простора и неодрђеност времена стигне до Шапца, осећа као код куће. Потиче из Луизијане, али од када је победио време и простор читаве године само путује. То је његов хоби, лутао у потрази за уметношћу, сладокусцима, естетама, оба пола, свих узраста, музичких знања. Била је важна само жеља да досегну делић вечности препуштени нотама градећи од њих неки свој свет где апсолутно и потпуно припадају.

Његово поднебље су ушушкани звуци сјајне акустике и топле атмосфере.
-Исти си 22 године – почињао је разговор гост.
-Ти век и по. Ми нисмо сорта која се мења.
- Увек си у тим лудим бојама, крај те капе и мој шешир је крајње ординаран.
-Овде не, још у том оделу изгледаш као адвокат, а суд је преко пута – насмејали су се громогласно.

Нико се није освртао као да их не чује - Знаш да ми је удобно баш овако. Још када ми је у руци сакс, прескочим ниво пролазности у тренутку.

Стеван Јовић

Кум имена Фиш Шапчанину је управо Беџи, поклоник анаграма, што му је други омиљени хоби. Упознали су се управо у бесконачном универзуму душа где обитавају они који су до њега пронашли пут у лавиринту стварности. Тамо се не разговара речима, већ нотама, свађе су надсвиравања, пријатељство настављања композција, а уметници вечни јер заувек познају тајну одласка изнад звезда и трасу повратка.

-Препознају ли те људи пријатељу? – интересовао се Џези.

-Све их је више који ме примете, јаве се, поруче да се видимо, неко и не констатуједа сам ту, а има и оних којима делујем познато, веле да им се чини како су ме видели негде у исто време и претходних година.

Погледом су се разумели, било је време за дует добродошлице. Два сакса су водили дуги разговор музиком. Проклето су добар тандем. Кажу да ветар у Шапцу уме с краја октобра звучати изузетно мелодично ко га жели послушати, као да стиже из друге стварности.

Склонили су време у страну, но када су се вратили на ниво свакодневице, вазда га је протекло. Почели су разговор о уметности, уметницима, уз надмудривање о њиховом делу. Низ улицу је пристизао младић кратке косе с гитара кофером у руци. Када се приближио пружио је руку ка Фишу и Џезију, а потом без речи продужио ка улазу.

- Стеван Јовић, виртоуз гитаре, ђак генерације на Музичкој академији у Новом Саду, професор, освајач плакета, медаља, никада речи не могу јасно описати шта говоре жице његове гитаре. Свирао је овде, Новом Саду, Београду, Ваљеву... Виртоуз који уме и да пренесе знање. Свира класику, џез, блуз, рок, за старије, млађе, најмлађе, написао је и књигу „Гитара кроз векове“, писана реч за музичке сладокусце – представљао је младог зналца Фиш.

-Памтим га и као ђака стипендисту и као професора у Блумингтону, на Jacobs School of Music, један од оних за које се чини да су рођени са гитаром, каткад изгледа немогуће да су за време од првог додира са инструментом до данас докучили све те тајне – наставио је Беџи Зи Луз.

Са једног од столова у башти допирала је бука веселих момака који су изузетно расположени. Један је причао шале, други су схватали ту духовитост и од срца се смејали.

-Њима је и смех усаглашен, а шала је друго најубојитије оружје. Знамо се дуго и јединствени су, а то могу рећи са ове 22 године искуства, луди у најпозитивнијем смислу. Укомпоновали су Јулијанов рок, Михин фанк, Златков соул и Алесову универзалност Из Словеније су ...

- Wackey blues professors, феноменално, један од наступа по којима памтим Шабац, беше то 2018. Жалио сам што није био бис, онда 2019, као увертира у клупској атмосфери, јединствено вече обичног четвртка – Беџи се надовезао на саговорника.

Пријатељи из Љубљане нису журили, имали су времена. Одмах до њих управо се сместило шест људи. Махнули су у правцу Џезија и Фиша.

-Марковић – Илић шесторка, стара београдска школа џеза, подсећају на јединствени Марковић – Гут секстет, легенде џез сцене код нас – представљао их је Фиш.

-Познати су ми стари мој, Иван је похађао Беркли, а тамо сам често. Умеју да изаберу најбоље од најбољег, боп стил, џез у својим коренима.

Тишина када је разговор утихнуо, парала је уши, поново су се латили инструмената и преселили у другу димензију. Много људи свакодневице наједном је ослушкивало ветар, знали су шта желе да чују. Још младом вечери одзвањали су кораци ка улазу у позориште. Дочекивао их је постер тродневног 22. Интернационалног шабачког blues&jazz фестивала 2022. Писало је, четвртак, 27. октобар, 20:30 Стеван Јовић концерт класичне гитаре, петак, 28. октобар, 20:30 Марковић – Илић секстет, 22:00 Wackey blues professors; субота, 29. октобар, 20:30 Максимовски јунајтед, 22:00 Фанстастик блуз трио... ветар је још дувао у шабачком октобарском ритму...