Већ давне 1970. године Томислав Којић је био млади студент треће године на Универзитету у Сарајеву када му је у мношту спортова пажњу привукла древна јапанска вештина, јединствени спој физичке снаге, психолошке стабилности и јединственог приступа животу, све то скупљено у реч карате. Тако је почело...
-Први тренер ми је био Салко Ћулић. Он је изгубио живот током рата у Босни и Херцеговини, али његово знање за мене још живи. Иако сам био старији од већине полазника, посветио ми је много пажње и све што сам касније ја чинио било је на основама које је у мене усадио тренер Салко – присећа се родоначелник каратеа у Шапцу освајач свих медаља и признања професор Томислав Којић.
Вештину је Којић у Шабац донео 1972. оснивањем клуба „Напредак“. Одмах на старту је борилачки спорт изазавао велику пажњу у граду.
-Упис у прву генерацију је трајао непуних 40 сати, јер се у дан и по, на шалтеру за пакете у пошти где смо добили део простора, пријавило за тренинге 127 чланова и једноставно није било места, сале за тренинг за више људи, вероватно би их било 300 или 400.
Како истиче професор Тома, карате је спорт за свакога, али није свако за карате.
-Данас је ово спорт који тренирају махом деца, што је сјајно, али се радо сетим да сам на почетним тренинзима некада имао људе и неколико деценија старије од мене, није их било срамота да дођу, желели су. Жао ми је што су сада старији толико пасивни.
Нови пулени професора Томе (фото: КК Соко)
Најпре се клуб звао„Напредак“, потом „Напредак Ратаркоп“. Од 2010. Којић је на челу Клуба за борилачке спортове и рекреацију „Соко“ Мајур. Готово сви актуелни мајстори каратеа у Шапцу потекли су из његове школе.
-То су или моји ученици или ученици мојих ученика. Не могу их све набројати у тренутку. Први члан је био Марковић Маркус, потом Поповић, Јовичић, Пантић, Перић, Дашић, Ковачевић, Бојић и многи други.
На турниру у хали је у врсти испред мене било 27 мајстора и поносан сам на свакога од њих. Договорили смо да заједно вежбамо као ветерани.
Пола века је млад шабачки карате, све је почело од Томислава Којића, а у недељу је у хали „Зорка“ имао и један, условно говорећи деби, први пут је самостално организовао такмичење и то у част јубилеја.
-Човек се учи док је жив, поносан сам на још једно искуство. Велику захвалност дугујем Дејану Дашићу и Саши Ковачевићу без којих не бих могао да направим такмичење на том нивоу. Око 300 такмичара, 34 клуба, много пријатеља, гостију, одали смо почаст упокојеним мајсторима, седморици великих и верујем да је био то један леп догађај у славу наше вештине.
Нови пулени професора Томе (фото: КК Соко)
