Воја Ћук, Сава Тарана, Стева Стојићевић
У РИНГУ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Бокс осваја окупирани Шабац
Иако је било бокс мечева на импровизованим борилиштима још пре Другог светског рата, на вишем, организованијем нивоу, племенита вештина у Шапцу је рођена у тешка времена окупације. Датум тачан није познат, али архива „Спорта“ из августа 1942. године сведочи о деловању боксерског клуба у Шапцу који је назван по великом предратном шампиону Сави Тарани. Први тренер је био балкански шампион у рвању, избеглица из НДХ Светислав Ћук, а наступали су, у почетним данима клуба, између осталих: Стеван Стојићевић, Душан Николић, Јован Ђачић, Петар Сенковић, браћа Светозар, Момчило и Мига Кузминац, Угљеша Међеши, Војислав Ћук...
У Европи и свету тих година ратни пламен се ширио и мало који кутак планете је био поштеђен. Боксерских првенстава у Србији нема, али је драж древног спорта чувана кроз ревијалне мечеве. Најчешћи ривали Шапчана били су Београђани. Сведока чије сећање на тај период би могло помоћи, нажалост више нема, међутим хартија и тинта су сачували коначан резултат из дуела од 15. децембра 1942. где је шабачка екипа победила београдски „Митић“, али и детаљније сећање на три бокс меча. Назив клуба „Сава Тарана“ није дуго опстао, мало ко га се и сећа, а већ у извештајима које доносе наредни редови, говори се о клубу „Мачва“, јер су и први тренинзи 1942. организовани на игралишту ФК „Мачва“.
Првог дана празника Духови, 14. јуна 1943. године око 800 гледалаца посматрало је у сали биоскопа „Париз“, на месту данашње старе робне куће, у Карађорђевој улици, дуел шабачког клуба и београдског „Српског мача“. Резултат је био 4:4.
У уводним борбама Стеван Лукић је поражен од Ковачевића техничким нокаутом, прву победу Шапчанима је донео Рајко Јовановић победивши Лазића, да би нерешено боксовали Света Кузминац и Дивјак. После уводних уследиле су главне борбе. Момчило Кузминац је победио Рашића, Ристић из Српског мача је узвратио против Петровића, док су преостала два меча завршена без победника, дуели Мила Татића и Малезановића, односно Стеве Стојићевића и Папића, уз напомену да је Папић члан другог клуба који је овом приликом био део Српског мача.
Последње ратне године у Шапцу, 1944, 19. фебруара, сучелили су се боксери Мачве и екипе ЧСК Београд. Овај пут је ринг постављен у сали биоскопа „Касина“, у данашњој Масариковој улици, преко пута Шабачке гимназије. Заинтересованих беше више него што су капацитети сале дозвољавали. Београђани су били прејаки, али су имали и много среће у појединим дуелима што им је донело коначну победу 6:2.
Сава Тарана
Прво име шабачког клуба било је лично име једног од најбољих боксера предратне Југославије Саве Таране. Рођени Вуковарац, поникао у клубу „Борово“, доминирао је ринговима Краљевине у лакој категорији поставши узор младим представнциима племените вештине, због технички изванредног начина бокса. Наступао је током тридесетих година, а последњи наступ је забележио 1940. После Рата је у једном периоду био савезни капитен.
Борац Мачве Татић поражен је грешком судија. Проглашен је технички нокаут, иако је уследио после ниског ударца Станојевића који су судије превиделе. Бранковић је победио домаћег боксера Кузминца техничким нокаутом у првој рунди, док су у још два дуела ривали боксовали без победника. Јовановић и Матић, односно Стојићевић и Смиљанић. Потоњи реми је прави подвиг Стеве Стојићевића, јер је боксовао под високом температуром.
На истом месту, месец дана касније, 19. марта 1944. коначно су савладани Београђани. Интересовање навијача беше на истом нивоу као у фебруару. Домаћин је савладао екипу „Микица“ из престонице, 4:2. Мића Ручнов је у једној од три уводне борбе победио Лукића, док су у главним борбама бодове и победу донели Јовановић и Петровић против Недовића и Стојановића. Једину победу гостима обезбедио је Алексић приказавши више од Татића у првој од три главне борбе. Мирослав Милутиновић и Мићић, односно Ђорђе Бајић и Митић су боксовали нерешено у уводним борбама.
У Европи и свету тих година ратни пламен се ширио и мало који кутак планете је био поштеђен. Боксерских првенстава у Србији нема, али је драж древног спорта чувана кроз ревијалне мечеве. Најчешћи ривали Шапчана били су Београђани. Сведока чије сећање на тај период би могло помоћи, нажалост више нема, међутим хартија и тинта су сачували коначан резултат из дуела од 15. децембра 1942. где је шабачка екипа победила београдски „Митић“, али и детаљније сећање на три бокс меча. Назив клуба „Сава Тарана“ није дуго опстао, мало ко га се и сећа, а већ у извештајима које доносе наредни редови, говори се о клубу „Мачва“, јер су и први тренинзи 1942. организовани на игралишту ФК „Мачва“.
Првог дана празника Духови, 14. јуна 1943. године око 800 гледалаца посматрало је у сали биоскопа „Париз“, на месту данашње старе робне куће, у Карађорђевој улици, дуел шабачког клуба и београдског „Српског мача“. Резултат је био 4:4.
У уводним борбама Стеван Лукић је поражен од Ковачевића техничким нокаутом, прву победу Шапчанима је донео Рајко Јовановић победивши Лазића, да би нерешено боксовали Света Кузминац и Дивјак. После уводних уследиле су главне борбе. Момчило Кузминац је победио Рашића, Ристић из Српског мача је узвратио против Петровића, док су преостала два меча завршена без победника, дуели Мила Татића и Малезановића, односно Стеве Стојићевића и Папића, уз напомену да је Папић члан другог клуба који је овом приликом био део Српског мача.
Последње ратне године у Шапцу, 1944, 19. фебруара, сучелили су се боксери Мачве и екипе ЧСК Београд. Овај пут је ринг постављен у сали биоскопа „Касина“, у данашњој Масариковој улици, преко пута Шабачке гимназије. Заинтересованих беше више него што су капацитети сале дозвољавали. Београђани су били прејаки, али су имали и много среће у појединим дуелима што им је донело коначну победу 6:2.
Прво име шабачког клуба било је лично име једног од најбољих боксера предратне Југославије Саве Таране. Рођени Вуковарац, поникао у клубу „Борово“, доминирао је ринговима Краљевине у лакој категорији поставши узор младим представнциима племените вештине, због технички изванредног начина бокса. Наступао је током тридесетих година, а последњи наступ је забележио 1940. После Рата је у једном периоду био савезни капитен.
Борац Мачве Татић поражен је грешком судија. Проглашен је технички нокаут, иако је уследио после ниског ударца Станојевића који су судије превиделе. Бранковић је победио домаћег боксера Кузминца техничким нокаутом у првој рунди, док су у још два дуела ривали боксовали без победника. Јовановић и Матић, односно Стојићевић и Смиљанић. Потоњи реми је прави подвиг Стеве Стојићевића, јер је боксовао под високом температуром.
На истом месту, месец дана касније, 19. марта 1944. коначно су савладани Београђани. Интересовање навијача беше на истом нивоу као у фебруару. Домаћин је савладао екипу „Микица“ из престонице, 4:2. Мића Ручнов је у једној од три уводне борбе победио Лукића, док су у главним борбама бодове и победу донели Јовановић и Петровић против Недовића и Стојановића. Једину победу гостима обезбедио је Алексић приказавши више од Татића у првој од три главне борбе. Мирослав Милутиновић и Мићић, односно Ђорђе Бајић и Митић су боксовали нерешено у уводним борбама.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
