22. Шабачки интернационални blues&jazz фестивал
У ритму музичког универзума
Ако не можеш да ископаш блуз у себи, онда имаш рупу у души. Блуз и џез садрже толико бола, још више лепоте, а највише чисте емиције и страсти. Када је блуз добио дете, дао му је име рокенрол
Сећао се врло живо Фиш првог сусрета са Беџијем. Стајао је, још без имена, у новом окружењу. Створен у глави аутора закорачио је у стварност осећајући се и сам мало збуњено и почаствовано у исто време.
Знао је да је први пут ту, а опет је осећао јаке споне и корене са средином где је његова сорта боравила још тридесетих година. Свој сакс је засвирао како би призвао снагу и самопоуздање. Прслук, чакшире, кошљуља, капа и саксофон су на први поглед изгледали чудно, али су заправо, када се мало загребе испод површине, врло складни на посебан начин. Свирао је познату ствар...
-Додај бар један свој тон, покушај, а ако не иде, додај други, не осећај се спутано – чуо је акценат југа „преко баре“ – зачуо је безимени у првим секундама након што је завршио краћи наступ за свој душу.
Окренувши се угледао је човека идентичног као што је и данас, у црном оделу, шеширом и црвеном танком краватом, боја гласа неодољива асоцијација на Луија Сачмо Армстронга.
-Беџи Зи Луз, драго ми је – нагласио је, очигледно дошљак, другу реч посебним акцентом.
-Драго ми је, ја сам .....
-Ти си мој нови брат – прекинуо га је гост с другог континента – чуо сам за тебе. Зваћу те Фиш. Ми немамо права имена, ми их поклањамо једни другима.
-Фиш као риба?
-Не, Фиш као Фиш, обожавам анаграме – говорио је харизматично Беџи, спреман да осговори на свако питање.
Беџи није знао своје године, тамо одакле долази, оне ништа не значе. Долазио је из суседства платоновог света идеја, универзума музичке вечности, где се комуницира искључиво тоновима, нотама, ритмом. Знао је да његове речи не може Фиш разумети, али музику ће осетити, а у универзуму музичке вечности осећај је разумевање, не постоји погрешно, нити тачно, само пријатно и непријатно.
-Имам два хобија, други су анаграми, а први је луатње по свету, кроз бесконачност времена и простора у потрази за естетама, сладокусцима, трагаоцима за вечношћу бар на тренутак. На Фестивалима је највећа концентрација таквих, тако сам стигао и овде.
Заиста га није разумео Фиш, али је осећао да разговара са истинским пријатељем који говори важне ствари. Прихватио је надимак коме није ни значење знао, осећао га је као свој. Ређале су се године, деценије, налазили су се увек једном током године у Шапцу. Мењали су локације и време сусрета, док нису установили традицију октобра и Шабачког позоришта. Брзо су постали феноменалан тандем, знали су да комуницирају у садашњости свима видљивој, али и да за трен помоћу инструмената досегну свети изнад пролазности.
На крају још једне вечери свог 22. сусрета Фиш и Беџи су сабирали утиске испред велике сале и сцене Љубиша Јовановић. Наставили су где су стали када је почело вече. Разговарали су о сцени југа Балкана, музичкој понуди Северне Македоније.
-Недавно сам уживао у бенду Максимовски јунајтед, Ђоле, Стефан и Александар, опак трио, модерне џез тенденције као такве. Омиљени су по џез клубовима Скопља, имају изванредну ауторску музику. Прожимају универзално и аутентично. Бас, бубањ, клавијатуре чувају пажњу и живанхост – говорио је Џези.
-Искуства са југом су ми увек била добра – потврђивао је Фиш.
Када су се приближавали излазу, Беџи је застао посматрајући мању групу људи у фоајеу. „Да ли је то?“, рекао је више за себе, а потом се обратио пријатљу.
-Фиш, видиш ли оног седог човека тамо – показао је ка троје физички различитих људи свако је имао своју карактеристику – оно је чувени Пера Џо, геније усне хармонике, када га чујем у мени оживи Луизијана моје младости, увек сам говорио да је много бледуњав да би тако свирао хармонику.
-Не треба ми представљање, знамо се од раније, већ сам га угостио у Шапцу неколико пута. Онај господин поред њега је Душан Дуда Безуха, гитариста, композитор, аранжер, господин музичке сцене, свако ко је вредео сарађивао је са њим. Миран, повучен, тих, а див наше сцене – говорио је сада Фиш док се смешкао Беџи – а трећи је .... – покушао је да настави.
-Трећи је Ненад Златановић Mr. Swagger, знам и њега и Дуду одлично – прекинуо га је пријатељ с југа Америке - У време настанка блуза, касније џеза, мислили смо да љубоморно чувамо свој ритам, док ме људи попут Ненада, Дуде и многих других, широм света, нису убедили да се блуз, џез и рок могу тако добро уклапати. То је та страст када разумеш да све одсвирано може бити обновљено и аутентично на хиљаде начина, мој пријатељу
Свежина једне од последњих октобарских вечери је освежила хладним дахом. Фиш и Беџи су били једни од неколико стотина оних што су излазили из зграде некадашњег занатског дома. Иза њих је остајао најавни постер где је писало: 22. Интернационалног шабачког blues&jazz фестивала 2022. Четвртак, 27. октобар, 20:30 Стеван Јовић концерт класичне гитаре, Петак, 28. октобар, 20:30 Марковић – Илић секстет, 22:00 Wackey blues professors; Субота, 29. октобар, 20:30 Максимовски јунајтед, 22:00 Фанстастик блуз трио (Пера Џо, Ненад Златановић, Дуда Безуха).
Наш тандем је изнова засвирао, отпутовали су на кратко до своје димензије, преводивши све у ноте, а кроз мирно вече изненада је плахнуо октобарски ветар, у шабачком ритму...
Знао је да је први пут ту, а опет је осећао јаке споне и корене са средином где је његова сорта боравила још тридесетих година. Свој сакс је засвирао како би призвао снагу и самопоуздање. Прслук, чакшире, кошљуља, капа и саксофон су на први поглед изгледали чудно, али су заправо, када се мало загребе испод површине, врло складни на посебан начин. Свирао је познату ствар...
-Додај бар један свој тон, покушај, а ако не иде, додај други, не осећај се спутано – чуо је акценат југа „преко баре“ – зачуо је безимени у првим секундама након што је завршио краћи наступ за свој душу.
Окренувши се угледао је човека идентичног као што је и данас, у црном оделу, шеширом и црвеном танком краватом, боја гласа неодољива асоцијација на Луија Сачмо Армстронга.
-Беџи Зи Луз, драго ми је – нагласио је, очигледно дошљак, другу реч посебним акцентом.
-Драго ми је, ја сам .....
-Ти си мој нови брат – прекинуо га је гост с другог континента – чуо сам за тебе. Зваћу те Фиш. Ми немамо права имена, ми их поклањамо једни другима.
-Фиш као риба?
-Не, Фиш као Фиш, обожавам анаграме – говорио је харизматично Беџи, спреман да осговори на свако питање.
Беџи није знао своје године, тамо одакле долази, оне ништа не значе. Долазио је из суседства платоновог света идеја, универзума музичке вечности, где се комуницира искључиво тоновима, нотама, ритмом. Знао је да његове речи не може Фиш разумети, али музику ће осетити, а у универзуму музичке вечности осећај је разумевање, не постоји погрешно, нити тачно, само пријатно и непријатно.
-Имам два хобија, други су анаграми, а први је луатње по свету, кроз бесконачност времена и простора у потрази за естетама, сладокусцима, трагаоцима за вечношћу бар на тренутак. На Фестивалима је највећа концентрација таквих, тако сам стигао и овде.
Заиста га није разумео Фиш, али је осећао да разговара са истинским пријатељем који говори важне ствари. Прихватио је надимак коме није ни значење знао, осећао га је као свој. Ређале су се године, деценије, налазили су се увек једном током године у Шапцу. Мењали су локације и време сусрета, док нису установили традицију октобра и Шабачког позоришта. Брзо су постали феноменалан тандем, знали су да комуницирају у садашњости свима видљивој, али и да за трен помоћу инструмената досегну свети изнад пролазности.
На крају још једне вечери свог 22. сусрета Фиш и Беџи су сабирали утиске испред велике сале и сцене Љубиша Јовановић. Наставили су где су стали када је почело вече. Разговарали су о сцени југа Балкана, музичкој понуди Северне Македоније.
-Недавно сам уживао у бенду Максимовски јунајтед, Ђоле, Стефан и Александар, опак трио, модерне џез тенденције као такве. Омиљени су по џез клубовима Скопља, имају изванредну ауторску музику. Прожимају универзално и аутентично. Бас, бубањ, клавијатуре чувају пажњу и живанхост – говорио је Џези.
-Искуства са југом су ми увек била добра – потврђивао је Фиш.
Када су се приближавали излазу, Беџи је застао посматрајући мању групу људи у фоајеу. „Да ли је то?“, рекао је више за себе, а потом се обратио пријатљу.
-Фиш, видиш ли оног седог човека тамо – показао је ка троје физички различитих људи свако је имао своју карактеристику – оно је чувени Пера Џо, геније усне хармонике, када га чујем у мени оживи Луизијана моје младости, увек сам говорио да је много бледуњав да би тако свирао хармонику.
-Не треба ми представљање, знамо се од раније, већ сам га угостио у Шапцу неколико пута. Онај господин поред њега је Душан Дуда Безуха, гитариста, композитор, аранжер, господин музичке сцене, свако ко је вредео сарађивао је са њим. Миран, повучен, тих, а див наше сцене – говорио је сада Фиш док се смешкао Беџи – а трећи је .... – покушао је да настави.
-Трећи је Ненад Златановић Mr. Swagger, знам и њега и Дуду одлично – прекинуо га је пријатељ с југа Америке - У време настанка блуза, касније џеза, мислили смо да љубоморно чувамо свој ритам, док ме људи попут Ненада, Дуде и многих других, широм света, нису убедили да се блуз, џез и рок могу тако добро уклапати. То је та страст када разумеш да све одсвирано може бити обновљено и аутентично на хиљаде начина, мој пријатељу
Свежина једне од последњих октобарских вечери је освежила хладним дахом. Фиш и Беџи су били једни од неколико стотина оних што су излазили из зграде некадашњег занатског дома. Иза њих је остајао најавни постер где је писало: 22. Интернационалног шабачког blues&jazz фестивала 2022. Четвртак, 27. октобар, 20:30 Стеван Јовић концерт класичне гитаре, Петак, 28. октобар, 20:30 Марковић – Илић секстет, 22:00 Wackey blues professors; Субота, 29. октобар, 20:30 Максимовски јунајтед, 22:00 Фанстастик блуз трио (Пера Џо, Ненад Златановић, Дуда Безуха).
Наш тандем је изнова засвирао, отпутовали су на кратко до своје димензије, преводивши све у ноте, а кроз мирно вече изненада је плахнуо октобарски ветар, у шабачком ритму...
Најновији број
18. април 2024.
