Вера Тешановић: Било је много тешких и трновитих тренутака, али не размишљам о прошлости, него о садашњости, идем напред, Фото: "Глас Подриња"
УСПЕШНА И У ПЕНЗИЈИ: ВЕРА ТЕШАНОВИЋ
Живот је море
“Не теба трчати за новцем, јер он не доноси унутрашње задовољство, али ако радите посао са љубављу, плод сигурно долази. Италијани кажу: „Најгора ствар је лењост.“ Ми кажемо: „Ко сеје, тај и жање“. И, наравно, уз рад је важан духовни раст. Није довољно само градити каријеру, него и духовно узрастати. Такође, неговање традиције је јако важно, поготово када одеш у иностранство”
Иако ниједном у току разговора није поменула реч море, осим када је реч о кући на обали, а камоли препознатљиву реченицу, одлучили смо да баш овако насловимо овај текст. Можда због Балашевића: „Ја се не бојим велике воде“.
Иако родом из центра Шапца, Вера Тешановић одлучила је да студира Вишу педагошку академију у Сарајеву зато што је тамо већ студирала њена најстарија сестра Бисерка, за коју је била јако везана. Када је дипломирала, отишла је у Београд и одмах се запослила у земунској школи као наставник физике и општетехничког. Недуго потом, добила је место у Fiat-u, а познавање италијанског језика омогућило јој је да оде у Италију. Пријатељи су покушали да је одговоре: „Како ћеш сама у Италију, са шестогодишњим сином?“ Налазили су јој добре послове, али била је упорна. Тадашња Југославија била јој је тесна.
- Наравно, првих година није било лако, заправо, нисам ни била свесна колико је било тешко, али сам била увек јако радна и вредна и давала сам одличне резултате. Из Fiata сам отишла за Рим и радила разне послове док нисам себе нашла у свету некретнина.
ГЕНЕРАЦИЈА ПОБУЊЕНИКА Била је веома активна за време НАТО агресије , организовала је манифестације, округле столове, гостовања на ТВ-у, сарађивала са Црвеним Крстом...Поносна је на чињеницу да је одштампала мајице са таргетом - слику дечака коју је делила манифестантима. - Синиша Михајловић поделио је мајице својим играчима, који су изашли на терен тако да их је видела цела Италија. Добио је опомену, али није одустао. На следећој утакмици, играчи су имали мајице испод дреса и пре почетка су подигли дресове. Моја генерација је генерација побуњеника.
Купила је најстарију римску агенцију, малу али на елитном месту и, осим добре зараде, имала је велико поштовање својих клијената. Временом, њена агенција постала је једна од најтраженијих у Риму, а с обзиром на локацију и пре, свега, професионалност и коректност, сарађивала је са глумцима, дипломатама, спортистима... Одмах по доласку у Рим њу би тражили, а она се одазивала ведра, насмејана и способна. Када би долазио председник државе, или неко од министара, позивана је као гост у Амбасаду.
- Било је дивних доживљаја. Понекад је организована музика па бисмо остали да прославимо у ужем кругу. И то је био начин да контактирам са својим народом.
Живим на релацији Италија – Шпанија, али се сваке године у јуну виђам са својом генерацијом гимназијалаца
Није много размишљала о новцу, није јурила за њим, напротив, схватала је његову важност и паметно инвестирала. Ако га стиснеш, каже, он бежи кроз прсте, као песак.
- Никада ми новац није био циљ, било ми ја задовољство да добро и поштено одрадим свој посао, а то доноси своје плодове и добар глас у Риму, као и на сваком другом месту.
У Fiat-u је имала дуплу плату у односу на просечне српке. Никада није бројала новац, имала је неколико штедних књижица.
- На једну сам и заборавила, али су ме пријатељи подсетили. Било је на њој 20 хиљада марака, у оно време када сам могла гарсоњеру у Риму да купим. Нисам ни знала да ми је недостајала та књижица. Неговала је пријатељства где год је живела, у Шапцу, Београду, Риму и Валенсији. Лако је ступала у контакте, често у високом друштву, а да то није тражила.
Лако се адаптирам, мени је у Шапцу исто као у мојој кући у Шпанији. Где год да ме ставиш, мени је добро, али не желим више да путујем, доста сам пропутовала
- Чим сам дошла у Шпанију, звао ме је лекар који је први у Европи радио вештачку оплодњу и тражио да му нађем зграду у Риму. У Шпанији имам дугогодишње пријатеље и они су ме препоручили. Никада се нисам наметала, зато су ме звали.
Мало по мало, постала је једна од најбогатијих Југословенки у Риму, а да то није ни знала. Чула је од других. Она је ишла напред. Иако је јој је старија сестра саветовала да иде у пензију, да је одгајила сина и направила каријеру и да би требало да стане, није је послушала. Међутим, када је Бисерка напустила овај свет, Вера је у тренутку затворила агенцију и преселила се у Шпанију, где је њен син Денис отишао да ради као стоматолог.
Вера са сином Денисом у својој кући у близини Валенсије, Фото: Приватна архива
- Пре петнаестак година одлучио је да оде у Шпанију. Путовао је на релацији Рим-Валенсија и после десет напорних година, решио да се врати у Рим. Ја сам остала у Валенсији. Тамо сам себе пронашла. Иако у пензији, каже да јој увек недостаје времена за све што би хтела да уради у једном дану. Иде на јогу, пилатес, дружи се са пријатељицама, а највише од свега воли да проводи време у кући на мору. Одувек је желела да има свој ранч. Авантуриста по природи, говорила је да би пре отишла у Африку, него у Америку. У кући на пропланку, стотинак километара од Валенсије, има велику башту и свог баштована, а она се бави подрезивањем, прскањем, засадом пардајза, салате, лука... Воли да шије, поправља намештај, електрику, све зна да ради у кући и око ње. И ужива у раду.
Често се сетим покојног Гибе, шабачке легенде. Певао је у Риму на Денисовом венчању, са својим оркестром. Неколико песама отпевао је и бивши супруг, који је дошао са Денисовим полусестрама
Воли Шабац и не разуме људе који оду и забораве своје најмилије. Редовно долази у родни град, сваке године, због родбине и пријатеља. У јуну се састаје са генерацијом гимназијалаца са којима прави фешту. Памти професорку француског Милену Јовановић, која јој је улила љубав према страним језицима. Кад је живела у Београду, завршила је курс италијанског и енглеског језика, а у Шпанији је брзо савладала шпански.
Сарајево, љубави моја У Сарајеву је, као студенткиња, упознала свог супруга, легендарног рукоменог голмана, Абаза Арсланагића, који је био љубав њеног живота. Када је била у поодмаклој трудноћи, дошла је у Шабац да се породи.
- Син је добио сепсу због инфекције на пупку. Један од педијатара рекао је мом мужу да слободно иде на такмичење у Немачку, да син неће преживети. Међутим, лекари су се својски потрудили , из Париза су набављали лекове, јер су мислили да му нема спаса, али дете је, чудом, преживело. Међутим, наш брак није. Други педијатар ми је рекао да хитно зовем мужа да сину да крв, али он је већ отишао у Немачку. Лекар је био запрепашћен, није знао шта му је други лекар рекао. Онда се умешала фамилија, мој покојни отац и тако... Разишли смо се. Одавно ми је јасно да он није био крив.
Абаз Арсланагић са унуцима Никол и Новаком и две ћерке из другог брака: Маидом, европским шапионом у рукомету и Мајом, саветником за културу у Катару, Фото: Приватна архива
Бивши супружници су наставили контакт и после развода, и даље су били заљубљени. Он се касније оженио, међутим супруга му је умрла и остао је удовац. Проводио је свако лето са сином, водио га са клубом на припреме.
- Када је остао удовац, покушали смо поново да се будемо заједно, али остали смо само добри пријатељи. Боље је тако. Ову Нову годину дочекаћамо заједно са његовим ћеркама, Денисом и његовом породицом у Београду. Он се шали и каже: „Судбина. Да смо остали заједно, можда не бисмо направили каријеру. Овако смо обоје успели“.
Постоје приче које трају читав живот. Верујемо да је ово једна од њих.
Денис је направио каријеру стоматолога, ожењен је, има ћерку Никол (17) која иде у Уметничку гимназију, свира клавир, гитару, компонује, пише, пева, црта и намерава да студира уметност у Шпанији, код баке. Новак (14) има прадедино име, а налик је на деду.
Вера са унуцима, Фото: Приватна архива
- Син није хтео да се бави активно спортом, а молили су га у Риму, међутим, унук је фантастичан фудбалски голман, бранио је за Лацио.
Богатство живота Из свега што нам је рекла и онога што није стигла да каже, схватамо да је Вера имала богат живот, у његовим разноликим нијансама.
- Било је много тешких и трновитих тренутака, али не размишљам о прошлости, него о садашњости, идем напред.
Била је велики борац. Још увек је. Помаже фамилију коју никад није заборавила. Помагала је Србе које су долазили у Рим у време рата само са једном кесом у руци, без шансе да плате себи смештај и лекара. Добро се увек врати зато што се креће у круг. Ретко од онога коме смо помогли, али се врати свакако. Чини је срећном да некога усрећи. То је оно што види када се осврне уназад. И, наравно, деца.
- Имам диван однос са сином и унуцима. Проводим са њима цело лето. Денис са породицом борави на Форментери или Ибици, где им се придружим, а после одем у кућу близу Валенције где они касније дођу.
Ипак, ужива у самоћи, зна како да је живи. Као што је говорио Мика Антић: „У самоћи смо људи. У човечанству смо метеж“.
Питали смо је шта би поручила својим Шапчанима.
- Не теба трчати за новцем, јер он не доноси унутрашње задовољство, али ако радите посао са љубављу, плод сигурно долази. Италијани кажу: „Најгора ствар је лењост.“ Ми кажемо: „Ко сеје, тај и жање“. И, наравно, уз рад је важан духовни раст. Није довољно само градити каријеру, него и духовно узрастати. Такође, неговање традиције је јако важно, поготово када одеш у иностранство.
Један податак говори о њој више од свега.
- Када је Милошевић у време рата позвао најуспешније Србе у свету, звао је и мене. Нисам отишла у Београд, него у Гучу. То је био провод. Најбоље потрошен новац је на музику, староградске песме. Зато нисам отишла на пријем код тадашњег председника, кога сам иначе поштовала.
Вера са сином Денисом у својој кући у близини Валенсије, Фото: Приватна архива 
Абаз Арсланагић са унуцима Никол и Новаком и две ћерке из другог брака: Маидом, европским шапионом у рукомету и Мајом, саветником за културу у Катару, Фото: Приватна архива
Вера са унуцима, Фото: Приватна архива
