Инфо

10. новембар 2022.10. нов 2022.
У школским клупама од Србије до Скандинавије
Шапчанка Милица Божанић на мастер студијама у три земље

У школским клупама од Србије до Скандинавије

Четири године у српској замениле су оне у француској престоници. Живот у Ирској обележиле ковид рестрикције. У Шпанији je упознала и баскијску културу
Са математике и физике, којима се бавила практично током целог школовања, Шапчанка Милица Божанић преусмерила је своја интересовања на обновљиве изворе енергије у воденим срединама. У то опредељење уткала је и своју љубав према путовањима, па је, након стицања бечелор дипломе на Политехничком факултету у Паризу, прошле године уписала Erasmus мастер програм који јој је омогућио путовања и живот у три земље из снова- Ирској, Шпанији и Норвешкој, у којој се тренутно налази.

Специјализација у Норвешкој
-У Француској још нисам знала чиме желим да се бавим и хтела сам да добијем јаке и широке основе, тако да сам студирала науку, математику и физику са биологијом и било је много курсева из економије, програмирања, менаџмента, друштвених предмета итд. За мастер студије сам одабрала инжењерство и конкретније, обновљиве изворе енергије. Знала сам, још док сам писала есеје на основним студијама, да ће то бити нешто у вези са екологијом и рециклажом или биоинформатика, али сам се определила за еколошку страну. Врло је популарно и актуелно, посебно сада, због енергетске кризе- објашњава Милица.

Додатну погодност представљала је могућност путовања коју је програм нудио. Први семестар провела сам у Ирској, други у Шпанији и сада сам у Норвешкој на специјализацији


Додатну погодност представљала је могућност путовања коју је програм нудио. Први семестар провела је у Ирској, други у Шпанији и сада је у Норвешкој на специјализацији.

-Академски се много разликује, најпре због тематике, али и приступа. Физика и математика су стриктне, а у инжењерству је више питање тога да се праве нове ствари, није битно како, тако да је потпуно другачији ментални склоп потребан за те две области. Такође, нисам на једном месту, стално морам да се селим, тражим ново друштво, што је за мене позитиван изазов. Не видим много негативног у свему томе, изузев чињенице да зна да буде напорно аплицирати за визу, тражити смештај, али то су мали проблеми за оно што се добија радом на овом програму- истиче студенткиња, од малих ногу навикла на прилагођавања, имајући у виду да је већ по завршетку основне школе наступило прво пресељење из Шапца за Београд након уписа у Математичку гимназију.



Четири године континуитета у српској замениле су оне у француској престоници. Са њима су дошле и потешкоће учења тамошњег језика, јер је поред енглеског и локални говор пожељно знати.

Нови живот у Паризу, па Ирска и Шпанија
-Тај факултет је војна школа, само смо ми били цивилни смер, тако да је њима веома битно да имамо и неке друштвене предмете, имали смо и обавезан спорт и између осталог и француски језик. Сваки семестар сам морала да слушам предавања и на крају студија постоје два услова да се дипломира- да се положе сви испити и француски језик. Имала сам своју групу са којом сам била мање- више од почетка, сви смо ми кренули, како волимо да се шалимо, од нивоа „А нула“ и постепено учили и напредовали, а ипак је свуда око нас био француски- у продавници, у мензи, где год да одемо. Био је један дечко из Крагујевца, са којим сам ишла у гимназију, много интернационалних студената, јер је програм претежно намењен њима, али било је и Француза којима родитељи раде ван земље, па су и сами због тога један део живота ишли у интернационалне школе- наводи Милица.

Нигде нема дружења као у Србији
Имам два живота- један студентски, у иностранству и у Србији- кад сам на распусту, два до три пута годишње на неколико недеља и током летњег распуста два месеца. Студентски живот је дисциплинован: устајем, учим, идем на предавања, ако има времена бавим се спортом. Кад дођем кући, дисциплина, рад и ред нестану, јер користим време да се видим с породицом, пријатељима и видим друштво из средње школе које живи по целој Србији. Друштво ми највише и недостаје и српски, приснији односи међу људима. Нигде нема таквих другарстава и пријатељстава. Нигде у иностранству нисам видела да неко неког зове у кафић или код себе на кафу, једноставно, такве интеракције, не постоје, или ако постоје, та кафа мора да се планира седам дан унапред, да се упише у распоред.


Након живота у великом граду, сели се у део Париза изолован од остатка света. Све то је делом пратила забрана излазака и дружења због короне и други изазови.

-Не могу да кажем да је било лако, али било је лепо и врло различито од мог живота у Београду. Знала сам да кажем да тај факултет више личи на нашу средњу школу, јер смо и поред физике, математике, програмирања и биологије, морали да слушамо и други страни језик, односно први француски. Имали смо предмете из историје, уметности, посебне радионице за лични развој, да водимо рачуна о свом менталном здрављу, обавезан спорт, било је разноврсно и није све било сконцентрисано само на науку. Учионице и амфитеатри су за академске потребе, али су ту такође и спортски терени, хале, теретане, смештај за ученике, потпуно је различит студентски живот у односу на онај у Србији. Палезо је као мали град, излован, на висоравни ван Париза, где имаш све што ти треба- прича.



Има много могућности за бављење различитим спортовима. Искористила је прилику да се опроба у одбојци, касније је играла фудбал, па ишла на фитнес, једно време и рукомет. Онда је, по стеченој дипломи, пронашла програм који је објединио све њене жеље- за будућим позивом и животом у земљама које је одувек хтела да доживи и осети како је бити њихов становник.

Кад Шапчани бодре Шапчане на шпанским трибинама
У Француској и Ирској сам играла рукомет, овде идем да гледам утакмице редовно, дружим се са друштвом, мало путујем, чисто да променим средину, да не будем сама, јер нема баш пуно наших људи. Мој кум Боривоје Ђукић, бивши играч Металопластике, играо је рукомет у Шпанији док сам боравила тамо. Кад год је играо у мојој близини, седнем на аутобус, одем у суседни град да гледам утакмицу, видим се с њим, попричам. Мени је значило да причам с неким на српском језику, а верујем и њему.


-У Ирској су још увек биле ковид рестрикције, тако да није могло да се борави у групама са више од шест људи, морале су да се носе маске. Била сам јужно, у Корку. Увече, локали су били отворени само до одређеног времена, тако да су се још увек осећале последице короне и није баш било много места за забаве, ни истраживања, али је било занимљиво и другачије. Хтела сам да одем да видим како је то живети у земљи где се говори енглески језик, где није напор сваки пут кад треба да одеш у продавницу и причаш са неким на улици. С друге стране, одувек ми је била жеља да живим неколико месеци у Шпанији, јер говорим мало и тај језик. Била сам у Билбау, на северу, у Баскији, искусила сам „два у једном“, и шпанску и баскијску културу, мало сам учила и баскијски, што је било, не само академски и стручно, већ и врло лепо и занимљиво животно искуство- подвлачи.



Не постоји лаган пут, сваки је тежак на свој начин
На путу до жељеног знања стигла је и на последњу станицу програма, у Трондхајм. Будући да у августу следеће године завршава студије, очекује да ће тезу одбранити управо у Скандинавији, која је различита од свега што је до сада видела.

Могу да кажем да у основној школи нисам схватала шта је потребно да би се стигло овде где сам сада, па сам хтела да се бавим свим и свачим, али у школици „Фотон“ су нам поставили приоритете и објаснили да се сконцентришемо на циљеве


-Време је другачије, људи, атмосфера. Ово није главни, него мањи студентски град. Због короне нисам навикла да будем окружена толиким бројем људи одједном, изненадила сам се кад сам видела колико студената има у кампусу. Допада ми се њихов начин живота, како је организован градски превоз и генерално, како сам свој живот овде организовала. Свиђају ми се и предавања, сада коначно уско радим оно што студирам, добро се осећам и лепо ми је овде. Нисам имала прилику да упознам много њих, али никада нећете видети неког нервозног, на улици нема хаоса, свако гледа свој посао и верујем да су они срећни. Не бих рекла да им је живот досадан, или да су, како се мисли код нас, хладни- наглашава.
Ближи се прекретници, почетку радне каријере или можда докторским студијама. Била је ђак генерације у Натиној, награђивана на државним такмичењима из физике, бронзаном мадаљом на Међународној јуниорској олимпијади, три године је провела и у Петници.



-Не мислим да постоји лаган пут, сваки је тежак на свој начин. Могу да кажем да у основној школи нисам схватала шта је потребно да би се стигло овде где сам сада, па сам хтела да се бавим свим и свачим, али у школици „Фотон“ су нам поставили приоритете и лепо нам објаснили да се сконцентришемо на своје циљеве и одлучимо шта желимо у животу. Прихватила сам то тако и није више било дилеме, нити неких сумњи. Кад сам отишла у Математичку гимназију, сви су били слични мени и „вукли смо“ једни друге напред. Већина мог друштва је у иностранству на студијама и некако смо сви имали исте циљеве, радили заједно и уопште нисмо осећали тај процес као нешто претешко. Уживам у овоме што радим и да поново бирам, опет бих исто изабрала сто посто- поручује она.

Сматра да за њен позив у Србији тренутно нема места, иако, како каже, не бежи од тога да се једног дана врати.

Највише бих можда волела да останем у Скандинавији, али немам ни ништа против остатка Европе. Још увек не знам да ли желим одмах да се запослим или докторат, истражујем опције и гледам шта се нуди


-Највише бих можда волела да останем у Скандинавији, али немам ни ништа против остатка Европе. Још увек не знам да ли желим одмах да се запослим или докторат, истражујем опције и гледам шта се нуди. Мислим да ми до сада стечено знање отвара много врата због математике, физике, сад и инжењерства, тако да се још увек тражим у конкретном занимању- закључује Милица.
Д.Димитријевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa