Инфо

17. новембар 2022.17. нов 2022.
Школа је моја мисија
МАРИЈАНА ИСАКОВИЋ, ДИРЕКТОРКА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Школа је моја мисија

„Некада ми ђаци јако недостају, али сам заволела и овај посао. Припремам младе људе да ме замене када одем и учим их свему што би могло да им буде од користи. Задовољна сам што сам довела групу младих професора, наших бивших ђака, који воле школу и озбиљно се баве просветом.“
Шабачка гимназија, једна од најстаријих српских гимназија, прославила је 185 година постојања. Протеклих осам година, на челу ове престижне школе је професорка Маријана Исаковић.

Први дан свог живота провела је у школи. Мама Рада се породила у сеоској амбуланти у Драгињу и, пошто није било никога да је мења, вратила се у школу у Брдарици, где је радила као учитељица. „Како те колевка заљуља...“ Четворочлана породица се недуго после њеног рођења преселила у Коцељеву, која је за њу симбол срећног детињства. Отац, Новак Митровић, био је најмлађи председник општине и народни посланик, политичар и рођени лидер.

„Гимназија је престижна школа зато што су из секција наших ученика настали Музеј, Библотека и Позориште. Већ 1840. године, три године после отпочињања са радом, у Гимназији су изведене прве позоришне представе које је припремио наставник Дамјан Маринковић и Ђачке дилетантске дружине. То је зачетак позоришног живота у Шапцу. Године 1847. професори и ђаци Гимназије, отворили су прво читалиште у Шапцу, зачетак данашње Библиотеке шабачке. Просторије Музеја биле су у згради наше школе. Зато понављам да је све што вреди настало из Гимназије - институције које су неспорне.“


У Шабац су се преселили када је кренула у четврти, а брат Вања у осми разред основне школе. Била је одличан ђак и у Гимназији (тадашња „Вера Благојевић“), професори су је убеђивали да упише медицину, али она је желела само књижевност, југосветску, новинарски смер. Није јој у то време на памет падала просвета, шта више, намеравала је да се бави новинарством . Још је у Гимназији радила на разгласној станици па су је неки памтили по гласу, а као студент писала је за Омладинске новине „25. мај“. У међувремену се удала, родила сина Саву и са породицом живела у иностранству, најдуже у Немакој и Француској. У Паризу је радила на радију Soleil (сунце) и водила програм за Југословене.

- Живот у иностранству ме је обогатио. Упознала сам нове људе, а лако ступам у контакте, научила другачије обичаје, немачки и француски језик... То је драгоцено искуство. Вратили смо се када је Сава пошао у први разред.

Тада јој се догодила школа. У Селовој, где је ишао њен син, позвана је да мења професорку која је била на боловању и тада се заљубила у просвету. Положила је испите разлике, методику и психологију, и препустила се позиву професора. Паузу је направила после неколико година, када је изабрана за директора Шабачког позоришта.

„Чудна је веза са школом. Могла сам да се бавим било чиме, али новац ми није био мотивација, него посао који волим да радим.“


- То је занимљив период у мом животу, потпуно ново искуство за мене. Ту сам показала менаџерске способности, доводила најбоље представе из Београда, пунила сале и тако смо опстајали. Данас сам председник Управног одбора и у добрим односима са ансамблом. Тај период ми је остао у сећању као један од највеселијих.

Ипак, вукла је професура. Напоредо са челним местом у Позоришту, почела је да ради у Шабачкој гимназији. Од оних је људи који са лакоћом раде два посла истовремено. После две године, почела је да ради као гимназијски професор са пуним фодном часова.

Где, ако не у својој школи
Да ли сте имали жељу да будете на водећој позицији у Гимназији?
- Нисам имала идеју да будем директор, волим свој посао професора, у ту причу сам спонтано ушла. Родила се идеја у колективу да бих могла да будем на челу школе која је пролазила кроз изазове и храбро сам то прихватила. Корак по корак, успели смо да се консолидујемо и вратимо школи стару славу, да имамо исти број одељења као некада и да отворимо нове смерове.



То јесте било храбро, с обзиром да је у то време престижна школа изгубила на популарности?
Пре мог доласка укинуто нам је једно одељење што је проузроковало знатно смањење броја часова, а деца су нам долазила са недовољним знањем, па нису могли да прате тешке гимназијске програме. Све то се мукотрпно и тешко враћало, много тога нисмо имали, али смо имали добру вољу. Пре пет година основали смо Удружење бивших гимназијалаца и пријатеља Шабачке гимназије које је сваким даном све бројније и које помаже ђацима. Потписали смо партнерство са Гимназијом ‘67 из Нижег Новгорода, са Конфуцијевим Институтом из Новог Сада, јапанском амбасадом, цељском гимназијом.

Где сте тражили подршку? Имате ли узоре?
- Од почетка велику подршку ми је пружао директор школе Јован Јовановић Змај из Новог Сада и директорка Гимназије Исидора Секулић, као и колеге из Прве и Осме београдске гимназије. Свако од њих је оставио траг, сви су несебично делили, а сада сам већ ја у ситуацији да помажем другима, што је природно, јер враћам оно што су ме претходници научили. Професор Мирослав Јовановић ми је увек био подршка, заправо узор, и као професор и као директор.

„Чињеница је да је гимназијско образовање по својој структури најшире и незамењиво. Родитељи инсистрају да им се деца уписују у Шабачку гимназију, а најбољи показатељ нашег рада је чињеница да од многих факултета добијамо захвалност што су нам ђаци међу најбољим студентима. Такмичења су посебна прича. Трудим се да сваки резултат деце промовишем и наградим. Не знам да ли је била прошла иједна од ових осам година без педесетак награда.“


Имали сте изазован период када сте напоредо били на челу Шабачке гимназије и Академије струковних студија у Шапцу?
- Да, водила сам упоредо три високе школе шабачке и Гимназију. Кад сам то прихватила, мислила сам да ћу бити у Управном одбору и повремено одлазити на састанке, али се испоставило да је то био најнапорнији период у мом животу, посебно што је то било у време короне. Више од годину дана водила сам четири школе и јуначки издржала, с обзиром да ми је високошколски систем био потпуно непознат. После тога, све је лакше. Данас не бих имала снаге за такву врсту искуства.

Шта бисте поручили суграђанима?
- Настојим да промовишем Гимназију као културни центар. Много бивших гимназијалаца је у уметничким водама, а наша библиотека им је место сусретања, где могу да представе своје књиге, изложе своје слике, направе концерт. Где, ако не у својој школи? То је моја мисија коју повезујем са боравком у Позоришту и искуством које сам оданде понела. Моја порука је да Шапчани воле своју школу, која припада свима. Ако њу подржимо, подржавамо будућност нашег града.

„За мене не постоји не могу. Увек сам била у првим редовима, па шта буде. Таква ми је природа, иако је некада је много лакше бити у другом реду. Увек сам имала подршку својих родитеља. Мој карактер је највише формирао мој отац који је увек сматрао да ја могу све. Имао је безгранично поверење у мене, као и моји професори. Данас су моја највећа подршка брат Вања и син Сава.“


Шабац, центар света
Иако је много пропутовала, каже да је за њу Шабац центар света, да је то њен дом, где се удобно осећа у својој кожи.

- Осам година сам са породицом живела у иностранству, али сам могла да долазим кад год пожелим. Ипак, тај период обележен је носталгијом. Увек ми је недостајала породица и пријатељи, мој језик. Срећна сам што је мој син Сава имао могућност да види више различитих система, али да је потпуно овде укорењен.
М.Ф.

Најновији број

2. фебруар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa