Са микрофоном у руци на далеком континету

Живот Милана Глигорића из Варне одувек је био везан за музику, па и последњих шест година, када га је одвео на далеки континент, где је смештен на око пет минута вожње од једне међу многобројним пешчаним плажама Сиднеја. На југоистоку Аустралије желео је да окуша живот изван граница и потражи бољу будућност за себе и своју породицу. Његова прича није она о незадовољству условима живота у матичној земљи. Србију воли, али је жеља да испроба нове могућности превагнула. Напустио је сигуран посао менаџера продаје у денталној индустрији, а микрофон је понео са собом у коферу, те и даље наступа у тамошњим клубовима.

Од дечијег хора, преко клупских свирки, до Аустралије
-У Београду ме чекала менаџерска позиција испод власника фирме која није велика, али смо у том моменту били најуспешнији у трговини медицинском опремом у Србији. Почео сам и да добијам позиве од већих београдских клубова, али сам морао да одбијем, јер сам већ имао купљену карту у једном смеру за Аустралију. Променио сам живот из корена, „скинуо сам одело“, хтео сам да опробам себе у том тренутку, док још нисам имао децу, у неком новом систему- наводи Милан.

Син је просветних радника. Отац Драгољуб Глигорић био је професор музике, па и он сам са непуних шест година постаје најмлађи члан дечјег хора ОШ „Лаза К. Лазаревић“, са којим у наредних неколико година осваја четири награде на републичким такмичењима, а представљао је школу и на „Златној корони“. У првом BOOM band-u који је основао као средњошколац 2001. наступа као водећи вокал, да би шест година касније наставио рад у саставу „Стрип“, од 2013. под новим називом „Nana band“, у Београду. Са првим синглом осваја треће место на фестивалу ФЕЗАМ 2014. Соло каријеру почиње годину дана касније, а 2016. сели се у далеки Сиднеј.

Храна, музика, људи...
Као што је једном приликом рекао бивши фудбалер репрезентације и Звезде Милош Нинковић који игра овде дуго, музика и храна највише недостају. Мени недостаје наша музика, у смислу разноврсности, разноликости, јер код нас где год кренеш можеш да чујеш различите жанрове. Овде је можда мало мањи дијапазон песама које се траже. Недостаје ми срдачност наших људи, емпатија коју имају једни према другима.

Са тадашњом девојком, садашњом супуругом Мајом, која је из Шапца, заједно је донео одлуку када је уписала мастер студије у Аустралији, венчали су се и отпутовали тамо, као што је претходно учинио и брат од ујака са својом супругом.

-Мени се чинило примамљивим то што је Аустралија у том моменту још увек млада земља и економија, сви су дошли са стране и највећи број људи те не гледа као странца, као што је случај у западној Европи, можда и Америци. Ко год дође, осећа се фактички као код куће- објашњава он, који признаје да упркос томе прилагођавање на нову средину није било лако.

Патио је за Србијом и недостајао му је разговор са нашим људима. Од мора познаника и пријатеља остала су само три позната лица, али му ни нове обавезе нису давале много простора да размишља о томе.

Фото: Приватна архива

-Студије су јако скупе, живот и све остало, нисам имао много времена, јер сам радио. Први контакт са Србима је био у нашој цркви Лазарици, где нас је пријатељица одвела и ту сам са супругом, која је исто завршила средњу музичку школу, почео да певам у мешовитом хору, више због тога да проведемо време са нашим људима. Увек смо долазили уморни, увече, јер смо радили по два- три посла. Студентска грана индустрије за странце је развијена, трећа или четврта по приходима у Аустралији, највише их ради по ресторанима, али то је индивидуално, а зависи и од познанстава и среће какав ћеш посао да нађеш- напомиње.

Српска заједница
Музика му је отворила врата и за многа познанства широм Аустралије, где је временом стекао много пријатеља.

-Овде је велика заједница Срба, има нас око 60 хиљада. Највећи број их је у западном Сиднеју, где је наш Српски центар „Бонириг“ у истоименом делу града. Имају бар, салу за венчања, спортски центар, фудбалски клуб. Ту где ја живим ближе је Удружење „Нест“, где се углавном окупљају Срби, али има и других националности из бивше Југославије. Они су стационирани на северним плажама, баве се и хуманитарним радом, окупљањима наших људи једном до двапут седмично. Немам чланску карту, али познајем људе из оба удружења кроз музику. „Бонириг“ организује свирке петком и суботом у бару, „Нест“ исто има окупљања с времена на време, које су више у форми манифестација и приредби- објашњава он.

Фото: Приватна архива

Ноћни изласци викендом разликују се од оних у Србији, јер нису сви кафићи отворени, већ највише два- три српска места где излазе Срби капацитета 50- 100 људи.
-Момци који држе сплав „Аустралија“ узимају различите локације и праве наше журке, кад је сезона, једном у месец- месец и по дана, које у зависности од места и капацитета окупе од 300 до 900 посетилаца, колико је било у градском клубу Establishment и то личи на атмосферу у нашим клубовима. Имао сам среће да кад сам дошао 2016. радим са неким добрим музичарима који су и код нас доста познати инстументалисти, Небојшом Маленовићем Медексом, са Мирком Голубом, који је магистирао клавир овде. Покушавамо да пласирамо нешто другачије нашој заједници, да свирамо све од Оливера Мандића до квалитетне народне музике- каже Милан, који се, од кад су, након трогодишње, добили и, сада једногодишњу ћерку, посветио чувању деце док је супруга, која ради као пројект менаџер у једној компанији, на послу.

Систем по мери насупрот носталгији
До тог тренутка он је радио и као координатор за односе с клијентима у некој фирми, али тренутно искључиво наступа у клубовима. До посла се, каже, не долази тешко, уз добре квалификације и мало среће.

Пикник нација
Сиднеј има више од 100 пешчаних плажа. У току зиме је монотоно, то је као код нас позна јесен, зна да буде кише, температура падне најниже до пет степени у градском делу, а субјективни осећај је некад да је око нуле, због прилива хладног ваздуха са океана. Пролеће- лето је савршено за боравак на плажи, а најближа нам је на шест- седам минута вожње. Плаже се у односу на европске разликују, јер нема кафића, лежаљки. Аустралијанце зову „пикник нација“, паркови су им прелепи и често се тамо окупе или праве деци рођендане, као што смо и ми старијој ћерки, млађој је био у Шапцу.

-Све зависи од тога колико си способан, колико ти је добар енглески, али ни то није пресудно. Већа је понуда послова него код нас, а систем је направљен тако да те мотивише да напредујеш. Ако си завршио школу у Аустралији, онда је то добра стартна позиција. Ја сам ишао заобилазним путем, па ми је било мало теже. Први посао добио сам на препоруку немачке компаније с којом сам сарађивао у Србији, они су имали овде своје представништво, повезали ме са њиховим људима у зубној индустрији. Шта год радиш, можеш себи да пружиш пристојан живот, а што ти је боља позиција, већи су и захтеви који се пред тебе постављају- наводи.

Недостаје му та наша спонтаност и то га вуче да се бар једном годишње врати у Шабац. Због строгих ковид рестрикција нису били три године, али су ове то надокнадили дужим боравком. Долазак у Србију је лек за душу.

Пријатељство са Микицом Антонићем
Отац Драгољуб је радио у Лазиној школи као наставник музике, а отац Микице Антонића, Мацан, тада је био директор. Захваљујући проодичном пријатељству успоставио сам сарадњу са Микицом и урадили смо песму „Због тебе“ са којом сам освојио треће место на фестивалу ФЕЗАМ. Бранко Бирманчевић ми је такође друг из детињства и Музичке школе.

-Има и у Аустралији изузетно добрих и срдачних људи, али живимо у неком систему који ти не даје превише простора. Радиш много, имаш пристојан живот захваљујући томе, али једноставно си у неком „зачараном кругу“, стално јуриш и изгуби се у журби та емоција, емпатија. Код нас људи знају да те осете, чују, и чак да не кажеш шта ти фали, неко ће знати да нешто није у реду. Нисам искључив, повратак постоји као опција и сигурно је да нас вуче да се вратимо. Волео бих да деца један део живота проведу у Србији, да осете ту нашу аутентичну, изворну енергију, да виде како људи живе- закључује Милан.