Богат си онолико колико знаш

На изборној скупштини, 10. децембра, када је обележено четрдесет година постојања и рада Савеза учитеља Републике Србије, Шапчанка Сузана Мијушковић изабрана је за председника овог удружења. Од 2010. члан је Управног одбора, а у претходном мандату била је потпредседник. Није згорег напоменути да, и поред обавеза које доноси, ова функција подразумева волонтерски рад.

Признање и појачана одговорност у исто време?
- Да, и једно, и друго. Обично би човек у таквим ситуацијама требало да буде еуфоричан и срећан, али ја сам одмах осетила одговорност зато што је то велика организација, која броји 59 локалних друштава и око 10.000 чланова. Моја нова функција подразумева руковођење великом струковном организацијом која се бави едукацијом својих чланова, а видљива је у свим институцијама образовања, па смо у могућности да креирамо образовну политику у Србији.

Уколико сами себе поштујемо, поштоваће нас и други. Тако учим и децу. О просветним радницима у школама обично се не пише на афирмативан начин. Новински текстови су увек драматични, чак и наши ученици који освајају награде по целом свету не добију такву читаност као што добију текстови о насиљу

Између осталог Савез је основан и због стварања услова за једнаке могућности и људских права за све?
- Да, то је инклузија, али ради се и о правима запослених и деце. Када причамо о правима не бих изоставила реч обавеза, јер ако имамо своја права, морамо да имамо и обавезе. Обавезе деце и родитеља такође су дефинисане законом. Тренутно је у изради нови правилник о превенцији насиља у школама. Већ трећи пут заседа комисија, у коју наш Савез није укључен. То је необично, јер мислим да би требало да будемо присутни и у тој комисији, али чињеница јесте да од првог до четвртог разреда немамо толику стопу насиља као у вишим разредима.

„Морам да напоменем да сам имала сјајног ментора, дивну учитељицу Злату Миливојевић, у Основној школи „Николај Велимировић“, где и сада радим, од које сам научила учитељски занат. Она је заокружила моје знање из школе. И данас препознајем њене реченице које изговарам и у односу са родитељима, и својим ученицима.“

Недавно је био протест просветних радника „Стоп насиљу у школама“, где се инсистирало на промени законске регулативе и правилника. Насиље у школама јесте озбиљан проблем?
- Када деца оду у више разреде и средњу школу, дође до ескалације. Мислим да је улога породице веома битна, због животног темпа родитељи проводе све мање времена са својом децом, а питање је да ли и то време које имају на располагању проводе квалитетно. Школа је васпитно-образовна установа, али није на просветним радницима да само васпитавају, него да усмеравају оно што је већ посађено у кућном васпитању.

Овај посао мора да се воли да би могао добро да се ради. А велики су бенефити. Један дечји загрљај, осмех који добијем од деце нема цену, не постоји новац који би то могао да надомести. Сви смо ми људи, имамо своје изазове, али кад уђем у учионицу и када ми се сви насмеше и хоће нешто да ми кажу, све заборавим

Један од захтева протеста био је да просветни радници добију статус службеног лица. Шта Ви мислите о томе?
- Статус службеног лица доноси не само заштиту од насиља, него и бенефицирани радни стаж, који имају само војска и полиција. Свака грешка је скупља. Колико год да бих желела да имамо статус службеног лица, мислим да то није изводљиво и да чак и синдикати више не раде на томе, да су повукли захтев. Једна школа, као и свако одељење, добро функционише када се направи баланс између родитеља и просветних радника.

Када бисмо имали мањи број ученика у одељењу, могли бисмо квалитетније да се посветимо сваком детету, да му пружимо подједнаку дозу пажње, посебно што су деца данас отворенија и желе да буду испоштована као мали људи

Има изазова и у комуникацији између просветних радника и родитеља?
- Мислим да је већи проблем број ученика у одељењу и да је много важније радити на томе. Причам из угла учитеља, јер сам више упућена у ту тематику, него у предметну наставу. То је изузетно потребно у овим временима када су деца сасвим другачија у односу на време када смо ми ишли у школу. Ми смо били затворенији, имали смо задршку према старијима. Не кажем да данашња деца немају поштовања, него захтевају већу пажњу, воле да буду у центру, а замислите када имате 29 њих који имају исту потребу. Данас многи не схватају сврху образовања, уче само за оцену, не за знање. Зато је потребно деци стално говорити да је знање то што им је потребно и да оно одређује њихов живот. Богат си онолико колико знаш.

Постоји проблем и када је у питању посао на неодређено време?
- Мислим да није толико проблем у запошљавању, него у дефициту и учитеља и предметних наставника. Можда млади нису заинтересовани због нашег неповољног положаја. Када то кажем, мислим на непрепознавање наше важности у креирању будућности једног града, нације. Из наших учионица излазе будући грађани наше земље, а ми треба да их научимо како да размишљају и да се понашају.

Мислите ли да професија просветних радника није довољно цењена?
- Ја се не осећам недовољно цењена, а свако има свој одговор на то питање. Уколико сами себе поштујемо, поштоваће нас и други. Тако учим и децу. О просветним радницима у школама обично се не пише на афирмативан начин. Новински текстови су увек драматични, чак и наши ученици који освајају награде по целом свету не добију такву читаност као што добију текстови о насиљу.

То није само случај са просветним радницима, реч је о тренду?
- Да, то је тренд. Најпре се прочита ружна вест, па тек онда лепа, или се та друга прескочи. Могуће је да је и то једна од ствари која утиче на дефицит кадра. Нико више не пише о лепоти нашег посла. Чињеница је да сваки позив има две стране медаље. Ни наш није другачији од осталих. Понекад у очима детета видимо тугу, они носе своју породицу у себи, можда им се нешто ружно десило, можда им је неко болестан... Ми треба да имамо велику сензибилност да осетимо свако њихово позитивно и негативно узнемирење које доносе од куће. Они су мали, не могу да оставе своје бриге испред врата учионице.

ПРИЈЕМ КОД ГРАДОНАЧЕЛИКА
Поводом избора за председницу Савеза учитеља Србије, градоначелник Шапца др Александар Пајић, примио је, протеклог петка, новоизабрану Сузану Мијушковић. Разговарали су о циљевима и активностима Савеза, актуелним темама из области просвете, као и досадашњим активностима и успесима Друштва учитеља у Шапцу.

Фото: Глас Подриња

- Сузана је показала добру организацију кроз оно што је радила у Друштву учитеља града Шапца. Својим радом је допринела да то Удружење сјајно функционише и постиже значајне резултате, посебно кроз акције које су организоване у нашем граду. Сигуран сам да ће наставити са унапређењем укупног положаја учитеља, као и васпитно-образовног рада. Такође, уверен сам да ћемо кроз пројекте на коме је ангажовано и Друштво учитеља, а пре свега мислим на пројекат изградње Научног центра, допринети још већем квалитету образовања у нашем граду. Образовање је приоритет Града Шапца, а у прилог томе говори чињеница да улажемо велика средства у образовне установе.

Зашто сте се одлучили за професију учитеља, која је лепа исто колико и одговорна?
- Једноставно, само сам то хтела да радим. Ту сам себе у потпуности пронашла. Дуго сам чекала на посао, једанаест година. Шабац је некада имао Педагошку академију, па је био велики постотак учитеља на Заводу за запошљавање. Било је тешко добити посао. Немам много стажа, око 25 година, али све има своје време. Можда сам била зрелија и спремнија за посао када сам почела да радим, у тридесет првој години. Овај посао мора да се воли да би могао добро да се ради. А велики су бенефити. Један дечји загрљај, осмех који добијем од деце нема цену, не постоји новац који би то могао да надомести. Сви смо ми људи, имамо своје изазове, али кад уђем у учионицу и када ми се сви насмеше и хоће нешто да ми кажу, све заборавим.

Можда је то најлепши део?
- Јесте. Тако се остане увек млад. Мање је стресно радити са децом у нижим разредима, што не значи да нема стреса, јер водимо рачуна и о њиховој безбедности, пазимо да се не повреде, размишљамо да ли су стигли кући, да ли их је неко сачекао... Дајемо им разне инструкције. Када бисмо имали мањи број ученика у одељењу, могли бисмо квалитетније да се посветимо сваком детету, да му пружимо подједнаку дозу пажње, посебно што су деца данас отворенија и желе да буду испоштована као мали људи.

Ваша порука за Шапчане, ученике, читаоце Гласа Подриња?
- Моји ученици годинама имају препознатљиво име: сунцокрети. Имам много сунцокрета који су постигли озбиљне ствари у животу. То је лепота позива просветних радника - када видимо да су наши ученици постали, пре свега, добри људи, који имају емпатију према другима и знају да васпитавају своју децу на прави начин. Волим када сретнем своје велике сунцокрете који сада имају своје породице и своју децу, своје сунцокрете. Тада ми је срце на месту.