УРЕДНИЦА КЊИЖЕВНЕ СЦЕНЕ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ОДЛАЗИ У ПЕНЗИЈУ
Своја и особена: Бранка Тодоровић
„Ако себе целога дамо, тек тада и можемо бити цели“. Стихови Мике Антића појавили су се однекуда на саму помисао да ћемо писати о Бранки Тодоровић, уредници књижевне сцене Културног центра која сутра одлази у заслужену пензију. Изазов. Реч која нас проналази на другом кораку. Зато што је захтевно писати о некоме кога знате читав живот, а тај неко је срастао са институцијом у којој ради и, у међувремену, постао институција.
Разговарале смо о Дому омладине, па о Дому културе, потом о Културном центру. Неодвојива, помислили смо.
Бранка, која је, пре свега, бар за нас, уметница, рано је у себи препознала креативност, почела најпре да чита (то је увек предуслов), а потом и да пише дечје песме. Срећа је знати свој пут на почетку.
Поезија Те је довела до Књижевног клуба твоје матичне куће, тадашњег Дома омладине? - Били смо авангарда у то време, седамдесетих. Окупили смо групу уметника на ликовној и књижевној сцени. Препознао нас је и увео у Драмски студио наш велики редитељ Борис Ковач, од кога сам све о животу научила, пре свега о самопоштовању, стицању сигурности и владању сценом. Борис је био човек визије са којим смо, као експериментална сцена, обишли целу бившу Југославију, јер смо позивани на различите позоришне фестивале. То је била сјајна група младих људи од којих је већина, где год да их је професионални живот одвео, остала везана за уметност.
После вишегодишњег ангажовања са истомишљеницима у креирању културног миљеа града, запослила си се у Дому омладине? - Посао у Дому омладине добила сам преко Омладинске задруге, осамдесетих, када се мењала културно-политичка сцена у Шапцу. До тада је преовладавао аматеризам и ентузијазам, а тек тада смо могли да се искажемо и на личном плану, што је за нас било драгоцено. Дом омладине је почео да објављује самосталне збирке поезије члановима Књижевног клуба и тако су наши рукописи изашли у јавност. Путовали смо, размењивали креативну енергију на књижевним сусретима са сроднима у другим градовима, дружили се, играли, што је данас тешко дочарати младим људима. Били смо слободног, отвореног духа, а Дом омладине је био наша база, природно место за развој креативности.
Уредник је и рецензент више књига из области књижевности (проза, поезија), члан Удружења књижевника Србије и Књижевне заједнице Југославије. Објавила је три самосталне збирке поезије: „Она и ја“, „Ожиљак времена“ и „Подмисаона сванућа“. Заступљена је у заједничким збиркама поезије, антологијама и часописима за књижевност и културу. Учесница је бројних књижевних сусрета и фестивала. Уредник је и приређивач књига књижевне награде „Лаза К. Лазаревић“ – Награђене приповетке; приређивач публикације (група аутора) „Пола века под истим кровом“ 1963.-2013; уредник и приређивач зборника поезије „Сунчеве сеобе“: песнички маратон 2010-2019; приређивач и један од уредника књиге поезије „Узалуд ниси или јеси“, аутора Бранка Илића Вањке (1950-1953), аутор и приређивач „Трагова“(2004) каталога учесника ликовне радионице у оквиру пројекта „Интеграција деце и младих са ризико понашањем“. Сарадник часописа за књижевност, уметност и друштвена питања Бранковина. Похађала је семинаре из области културе и менаџмента. Завршила једногодишњи семинар „Менаџмент у култури“, у организацији Универзитета за перманентно образовање и Француског културног центра. Координатор је и реализатор многих пројеката из области културе и уметности, сарадник на заједничким пројектима са другим сродним институцијама. Члан је Удружења Жене Шапца. Верује да би сваки човек требао да се бави хуманим радом да би променио оно што може.
Поред свих потреса на друштвеном плану деведесетих, институција је очувала континуитет и променила име? - Почетком деведесетих, Дом омладине је постао Дом културе. Тада смо у потпуности направили отклон од аматеризма, променили организационе структуре и увели стручна тела. Профилисали смо институцију. Дом културе је добио и своју књижару која је била кутак за све љубитеље књиге. Године ‘93 обележили смо тридесет година институције, што је резултирало објављивањем заједничке збирке песама коју смо насловили Под истим кровом. Десет година касније, Дом културе прерасто је у Културни центар, који се дефинише кроз пет уметничких сцена и улази у савремене токове институције.
Твој рад са младима је импресиван. Оставила си траг у многима радећи са њима у Рецитаторском студију? - Мој рад са младима заправо траје дуго, тридесетак година. Такмичење рецитатора, најстарију манифестацију у Србији, од почетка је, на општинском нивоу, организовао Дом омладине. Хиљаде младих талентованих рецитатора прошло је кроз Рецитаторски студио. Ниједно дете нисам вратила зато што нисам радила само са талентованом децом. И тада сам мислила као и сада, да је свако дете посебан свемир за себе и да има у себи читаво богатстсво које треба отворити на прави начин и извући оно што је најдрагоценије. И најлошији постајали су добри рецитататори, савладали би говорну културу, која је увек, а поготово данас, била изазов. То су дивна мала бића која су често несигурна у себе. Кроз процес рада најтеже је доћи до дечје емоције, јер је дубоко потиснута. Када то постигнете, а деца морају да вам верују, онда знате да сте успели у нечему важном. Нису само деца расла са мном, него смо расли заједно.
Од 2003. радила си као уредница књижевног програма Културног центра? - Као уредница књижевне сцене не бих могла да избројим уметнике који су прошли кроз ову инститицију, од афирмисаних са великим књижевним наградама до неафирмисаних, како на рок и класичној музичкој сцени, тако и на књижевној. То ме је богатило.
ПЕДАГОШКИ РАД „Највише сам волела да радим са младима и децом. Колико год ми је био напоран посао, увек сам налазила времена за њих. У слободно време водила сам креативне радионице са децом под називом Субота отворених врата. Окупљала сам их на место где би могли да искажу своју креативност кроз тимски рад. Имала су поверење у мене, а ја сам веровала у њих. Осећали су моју бескрајну љубав, а моја сатисфакција је била што ме је та љубав подмлађивала и вишеструко ми се враћала.“
Хајде да причамо и о теби. Која те реч дефинише? - Своја.
Мислила сам да је поезија? - Није. Дугогодишњи сам члан Удружења књижевника Србије (УКС), али никада себе нисам представљала као песникињу, него као поету. Сматрам да много воде треба да протече пре него што се неко усуди да себе назове књижевником, или песником. Себе сматрам добрим читаоцем, волим да откривам све тајне поезије, која је за мене дефиниција љубави. Не пишем због афирмације, него из насушне потребе. Објавила сам три ауторске књиге, а имам их још много у рукопису. Бавећи се овим послом, најмање времена имала сам за себе. Никада нисам себе истицала као песника, јер би то било неукусно тако да је, можда, рад на мојој поезији остао у запећку да се не би косио са мојим професионалним односом према раду. Као песника сам себе много више доживљавала у другим градовима, где сам била позивана на различите манифестације.
Остала си „увијек иста“, доследна себи и својим принципима? - Баш зато је мој пут био мукотрпан, носила сам главу на раменима, никад се никоме нисам додворавала, нисам никоме припадала осим УКС- а, била сам своја до краја. Поносна сам што сам опстала, јер сам била много саплитана. Било је тешко, али је утолико моја сатисфакција већа, јер све што сам урадила у свом радном веку могу да захвалим искључиво себи. То је моје највеће задовољство. Сви су се мењали, ја сам остајала ту где јесам, радила сам посао који волим, што је привилегија. Радити посао без љубави је немогућа мисија. За мене није постојало радно време.
Шта ће Ти највише недостајати, шта планираш да радиш, чиме да се бавиш? - Намеравам да радим на рукопису нове књиге, као и на различитим пројектима у које сам укључена. Годинама сарађујем са удружењима параплегичара, слепих и наглувих, радила сам као волонтер у Дому за старе... Једном месечно сам имала матине са старим људима, што је увек било посебно искуство. Међу њима сам се осећала као члан породице, јер су ми се јако радовали, као да им је дошао најмилији гост. Тамо где сам могла да дам свој лични печат и допринос давала сам се без резерве. Наставићу рад у неформалним и невладиним организацијама тамо где мислим да могу да допринесем квалитетнијем и здравијем животу заједнице.
Које је твоје вјерују? - „У добру се не узвиси, а у злу се понизи“. Увек сам чврсто стајала на земљи, нисам имала велике амбиције, моје жеље су биле скромне, самим тим и оствариве. Моје највећи успех је очување породице.
Твоја породица је специфична. Сви сте уметници. Супруг Стеван, синови Владимир и Јосип? - Блиски смо, имамо отворену комуникацију, код нас се све решава за округлим столом. Моја радост је што је мој брачни партнер из исте бранше као и ја, песник по вокацији. Заједно смо одрастали, јер смо се млади венчали, заједно смо умногоме креирали сцену у Културном центру. Дивно је када живите са особом која уме да разуме вашу тишину, када можете да разговарате о уметности и поштујете слободу оног другог. Ниједан брак није лак, и наш је имао изазове, али Стева је особен и утолико је за мене та енигма била већи изазов. И данас је.
