Погружење у виру добрих жеља

У прастаром селу малених кућа и бројних бунара, пар генерација кроз причу се неговало предање о погружењу на Богојављење. Беше то у невеликом селу где је тик уз сваку малену кућу дремао и бунар а једна од њих оста у памћењу да је био тик уз саме темеље, како су их некад звали басамци. У самој кући живела су бројна чељад. Како су се ћери поудавале а мушки тек стасавали зуб времена је чинио своје па је камени темељ почео видно тонути у већ оронули бунар. Као да је неко чудо вајало распоред камених делова тек створио се прави мали забарак а од камених делова поче капати извор стварајући корито које се из дана у дан пунило водом. Бунар је видно нестајао као и прастара рушевина од куће али у предању оста забележено да никада ни кап није прелила новонастали забарак. И да чудо буде веће оформила се и камена платформа под водом са које се могло умити али и заронити у воду. Опет температура воде и лети и зими беше иста. На Богојављење једне од прастарих година малени дечак упаде у воду и три пута нестаде док га уплашени отац не извуче из воде. Стари се уз кандило помолише Богу и од тог дана најстарији међу њима Богосав даде реч у име бројних потомака да ће се на Богојављење три пута пориновати у воду а потом и целивати исклесани крст у камену. У црквеном тумачењу сазнаше да је то погружење а да чин буде незабораван свако је погружењу приступао у снежно-белој одећи и као по правилу болестан излазио здравији а и недостаци телесни би добијали или излечење или знатно боље стање. Беше то време оштрих зима али то није омело сељане да се клањају Творцу и симболично својом жртвом захвале. Временом се то прочу па нагрну народ из других села. Потраја то и више од века а онда са пар сушних година уруши се и негдашњи бунар и кућа па травом обрасте молитвено место. Породица се расула по белом свету а обичај покрише снегови и трава око Ђурђева дана. Оста само сећање да се негује и ван граница земље међу далеким потомцима старине Богосава даје само погружење челичење и тела и душе али и чин налик крштењу дуго био заштита од нечастивог и његових слугу.

Временом оста прича са колена на колено преношена да се вир добрих жеља припише и место оздрављења али и богоугодног живљења. Па на Богојављење се разложно поздравља са Бог се јави, ваистину се јави. И сада у селу бројних бунара потомци углавном не знају за ову причу али се живи у дослуху са Господом, колико вредно предања сведочи податак да бројни потомци носе име пра прадеде Богосава...

Бог се јави, ваистину се јави...