„Депресија има много компоненти које треба да се поклопе да би се неко убио. Термин „депресија“ се много залоупотребљава, а све чешће је то случај и са анксиозношћу. Када видимо да више не можемо да саслушамо саговорника, да због обавеза не можемо да планирамо основне ствари, као што је како ћемо провести наредно вече, то је знак да треба са обе ноге да станемо на земљу и пoтражимо помоћ“ каже прим. др Љиљана Станимировић, начелник службе психијатрије Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“
Током Божићних празника у шабачкој Болници су три особе задржане због интоксикације таблетама, односно покушаја самоубиства. Сами празници нису разглог да неко дигне руку на себе, али у комбинацији са другим факторима долази до оваквих исхода. Психијатар прим др Љиљана Станимировић, начелница службе психијатрије Општа болнице „Др Лаза К. Лазаревић“ наводи да самоћа, сиромаштво и физичко или вербално насиље током празника код људи који су већ психички слаби доводи до тога да се они „разбију“.
-Често од старих људи који живе сами, чујемо да им је самоћа најтежа болест. Препуштени су сами себи, или неће да сметају деци, рођацима, комшијама. Један од разлога је и економска ситуација. Људи често не могу да приуште ни основно како би обележили празнике, а поготово немају за поклоне ближњима. Овим су опет највише погођени стари који од своје пензије не могу ништа да купе унучићима. Тада се људи осете повређено, неспособно. Поред тога, доста је и насиља у породицама, увреда... Неко ће то током празника још теже поднети, наводи др Станимировић.
прим. др Љиљана Станимировић, начелник службе психијатрије Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“, Фото: Приватна архива
Наша саговорница наводи да покушаји самоубистава и самоубиства могу бити резултат психијатријских болести, које су у правцу депресивности, а такође и психотичности када су ове радње производ гласова, односно мисли којима пацијент не располаже. Додаје и да агресивни људи у одређеном моменту могу починити самоубиство, али и да постоји група оних који заправо не желе да се убију, него само да привуку пажњу, али и да се такви покушаји могу завршити, непланирано, фатално.
Сви у породицама су отуђени, а тек када ескалира проблем траже помоћ. Морамо се зближити. Родитељ мора да зна шта му дете ради
-Психијатар током свог рада у два случаја може да буде у контакту са смрћу, у случају суицида и делиријум тременса, код алкохоличара или неких других стања. Депресија има много компоненти које треба да се поклопе да би се неко убио. Депресивци јако ретко сами затраже помоћ. Обично породица примети да ћути, ретко се истушира, слабо једе и то траје данима. Искључују се из околине, запуштају, безвољни су, облаче тамне боје. Може и да се искомпликује па да једе само једну врсту хране или само када једна особа спрема, збогстраха од тровања. Тада је већ реч о психотичној депресији. Породица је најбитнија, а породица је у Србији исчезла. Све почиње у породици, а човек се касније надограђује. Због малих плата родитељи раде и по два, три посла и не стигну ни да виде своје дете. Како онда да примете да је дете изменило понашање. Мобилни телефони су велико зло. Тик-ток је катастрофа. Нема више разговора. Сезона слава је, сви на слави седе и гледају у телефоне. Сви у породицама су отуђени, а тек када ескалира проблем траже помоћ. Морамо се зближити. Родитељ мора да зна шта му дете ради, истиче др Станимировић.
Човек је психо-соматско биће -Грозим се Гугл доктора. Оно што пише на интернет страницамам може да напише било ко. Човек који има психичке тегобе не сме да се лечи као комшија, или како му је препоручио пријатељ. Људима више није тако страно да дођу на преглед код психијатра. Много година смо уложили у дестигматизацију и даље радимо на томе да људи стекну слободу да се јаве психијатру као неком другом доктору. Човек је психо-соматско биће и ментално здравље треба гледати паралелно са физичким. Соматско-психичке болести су ретке, јављају се у случајевима када човек психички оболи због борбе са тешком физичком болешћу, као што је канцер. Углавном се рада и психосоматским болестима. Стрепња, напетост, страх, агресивност, воде у соматске болести, наводи прим. др Љиљана Станимировић.
Данас се израз „депресија“ користи често и погрешно. Људи олако себи и другима дају дијагнозу да су депресивни. Одскора је то случај и са анксиозношћу.
-Термин „депресија“ се много залоупотребљава, а све чешће је то случај и са анксиозношћу. Људи дођу овде и кажу да су депресивни или анксиозни. Вероватно мисле да ће нам бити ближи ако користе наше изразе. Увек кажем пацијентима да причају својим језиком, а не да сами закључују да су депресивни или анксиозни, на нама је да то одредимо. Анксиозност је лебдећа стрепња унутар човека, комбинација страха и напетости. Осећај као пред испит, наступ или када се чека нека вест, а не зна се да ли ће бити позитивна или негативна. Дужина трајања овог осећаја утиче и на терапију коју дајемо. Када траје више месеци сматра се хроничном анксиозношћу, наводи др Станимировић.
С правом се каже „стпљен – спашен“. Када видимо да више не можемо да саслушамо саговорника, да због обавеза не можемо да планирамо основне ствари, као што је како ћемо провести наредно вече, то је знак да треба са обе ноге да станемо на земљу и потражимо помоћ
Каже да човек мора стално да ради на себи, али да то не подразумев одласке у теретану или друге промене спољашњости. Такође, истиче да је стрпљење веома битно и показатељ када човек треба да успори.
-С правом се каже „стпљен – спашен“. Када видимо да више не можемо да саслушамо саговорника, да због обавеза не можемо да планирамо основне ствари, као што је како ћемо провести наредно вече, то је знак да треба са обе ноге да станемо на земљу и потражимо помоћ. То не морају да буду разговори са психијатрима и психолозима, могу и са породицом, пријатељима, каже др Станимировића.
прим. др Љиљана Станимировић, начелник службе психијатрије Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“, Фото: Приватна архива
