КУЋА - ПОС'О, ПОС'О - КУЋА

Кажу у педагогији да се деца рађају као чист, бео папир, а затим да родитељи временом уписују одређене поруке, кодове и правила понашања, који се једним именом називају карактером, тј. неким системом вредности. Упрошћено, то је питање добра и зла.
У послератно време, време малих „робинзонијада“, деци су се наметала одређена правила понашања. То је време наших дедова који су својој деци, писмени или полуписмени, ипак преносили неке основне вредности: не убиј, не лажи, не кради! Заправо, то помало звучи библијски, али је основна порука ипак стизала до тадашње омладине далеко више него што је то случај данас. Оно изузетно важно јесте да родитељ детету буде идол, идеал.
Сада долазимо у једно ново, модерно време где је тзв. глобални поредак, креиран од стране мултинационалних компанија, чувене „тринаесторице“, разних илумината и сл. Јасан је, дакле, покушај запада да поруше оно што је у средњем веку било све и свја простом народу: религију (хришћанску, исламску) и на њиховим рушевинама наметну једну нову, савремену, звану-новац, моћ. Ту за човека више нема места, он постаје роб таквих намета. Све то долази из Америке од разних Рокфелера, Рошендова, Билденбергера, који од Холивуда, првих филмова и даље, нуде нове обрасце и руше старе. За оне који још нису разабрали поенту, закључак је врло прост:
У таквим и у таквим околностима, приморани смо да се боримо за опстанак и егзистенцију, у трци смо са временом, новцем, са самим собом и ту за децу једноставно нема времена! Или што би се рекло у оној чувеној песми: „КУЋА-ПОС“™О, ПОС“™О- КУЋА!“, а кућа нам дође као аутобуска станица- само пролазно место у свом том џумбусу. Уместо да човек буде са својом породицом где у том присном заједништву заправо настаје васпитање.