ХАЈДЕ ДА СЕ СЛИКАМО (2)

Купих и ја, почетком шездесетих, фото апарат, руски/зенит. Усликавао сам, наравно ““ бесплатно, ближи и даљи комшилук, и рокенрол моју клапу. Свргао сам с ума да и мене тада неко услика, те имам мало мојих фотки из тог младалачког и срећног доба. Бар да сам више „усликавао“ улице и куће по Шапцу, него само понешто. Ето старења и „вируса заборава“. Већина моје генерације отишло богу на истину, па ове ретке фотке остају као траг да смо и ми били млади, да смо и ми имали свој живот и своје снове, и да не почиње све од данашњих генерација. И да Шабац моје младости није само „жал за старим зградама“, него за људима који су овим здањима удахњивали живот. Уследи и време тапета. Скидај рамове с фоткама, лепи тапете - евенке грожђа, анђелчиће, руже. Опет фотке стависмо у ормане и сандуке, неке бацисмо. Наша посла: Оно што је старо не вреди црвљива боба! Освестисмо се кад дође мода фото албума. Добијеш га за одличан успех, за ударништво у фирми, за одлазак у „пемзију“, у војску, за свадбу. Кад ти дође неко, прво му утрапиш албуме, као и он теби кад одеш код њега. И тако, фотографисање нам се попе на врх главе. Сликај се за ђачку књижицу, за матуру, за индекс, пасош, личну карту, радничку и војну књижицу. Ни те фотке нисмо чували, штета. А кад су се појавили улични аутомати у Београду, ишли смо тамо и сликали се „за успомену“, у откаченим позама, избечени, кревељимо се, показујемо носне трубе, и рогове. Младост, лудост!
У тада најпопуларнијем листу „Тв ревија“, беше рубрика - Упознаванка! Пошаљеш фотку и адресу, они објаве, падну познанства, најпре дописивање, спик телефоном, па сусрет „живо“. У мом комшилуку изби афера. Фотку и адресу послала је моја комшиница, изузетна лепотица. Надобијала је џакове и џакове писама. Одабрала је каваљера из Словеније, он са својима дође да је проси, на невиђено. Кад, уследи туча. Комшиница јесте красна, али патуљастог раста! Од тада, уз фотку и адресу морао си да шаљеш висину, тежину и године.
Моја генерација, рекох, полако иде Богу на истину. На плакатама/посмртницама ожалошћени им објављују фотке из средње школе или факултета. Вероватно се касније нису сликали. Данас фото радње нису у моди. Усликаш се мобилним. Можеш себе да ставиш и на интернет/ Фејсбук, и падају познанства из целог света. Још ако се ставиш ко“™ од мајке рођен/рођена. Можеш и да водиш виртуелну љубав! Хеј, генерацијо! Јесте ли скоро превртали фото албуме? Јесте ли налетели на фотке кад су нас родитељи усликавали голе, у позама као да се припремамо за кастинг за одабир порно глумаца. Ми, малецки, церекали смо се, појма нисмо имали да смо голи голцијати. После су маторци носили наше нудо фотке по комшилуку и хвалили се: Гле каки је/кака је! Пљунут тата, пљунута мама! Љуби га тата/љуби је мама! Сад је то гадна ствар, онда беше незлонамерно: Хајде да се сликамо!... Ој, старости, горка ли си, слатки дани где сте сад? Зато, људи моји, загледајмо се у себе, поштујмо се, волимо, помажимо. Манимо се оговарања, подметања ногу, зависти, цинкарења, јадно је то...