Радим посао за који сам предодређен

Шапчанин Горан Гашић рођен је ‘72 године у породици просветних радника. Мајка Милица учитељица је у пензији, која је свој радни век провела у ОШ „Милева Косовац“ (данас „Николај Велимировић“), а отац Радивој радио је на тадашњој Педагошкој академији у Шапцу.

Основну и средњу школу завршио је у Шапцу, као и Вишу школу за образовање васпитача. За време студија, радио је као тонски техничар на Виком радију, који је био популаран деведеседетих у Шапцу. Годину дана је радио и као васпитач припавник у ПУ „Наше дете“. Када је положио стручни испит, почетком овог века, с обзиром да није могао да се запосли у родном граду, отишао је у Бијељину. Тада је започела нова и другачија етапа његовог живота.

Горан Гашић са родитељима, Фото: Приватна архива

На питање да ли му недостаје Шабац, каже да већ половину свог живота живи и ради у Бијељини,
да је тамо основао породицу, да има круг пријатеља и познаника, посао, живот, али и да је само један родни град

- Стицајем околности, прве године радио сам на „Даш“ радију, а већ наредне добио сам позив (претходно сам конкурисао) да се запослим у Предшколској установи „Драган и Зоран“, где и данас радим.

РАД СА ДЕЦОМ ЈЕ ПОСЕБАН
„Сви ми имамо разне фазе у свом животу, добре и лоше дане, али рад са децом је посебан. Када уђеш у групу и видиш тридесетак насмејаних и ведрих лица, нема шансе да им се не посветиш и да они у теби не пробуде оно најбоље, под условом да волиш тај посао. Не могу да замислим да неко може да ради овај посао без љубави. Васпитач учи децу личним примером. Колико смо им заиста битни и колико упијају сваку нашу реч и поступак, схватимо када добијемо повратне информације од родитеља. То нас мотивише и учи да и сами будемо бољи од себе да би они научили најбоље од нас. Нажалост, већина наших колега то заборавља. Мислим да наша просвета иде у погрешном смеру, али има нас који се трудимо да не буде тако.“

Занимљиво је да је у то време био једини мушкарац васпитач у Бијељини, трећи у целој Републици Српској. Каже да је најважније да је себе у потпуности пронашао у тој бранши.

- Нисам био сигуран док нисам ушао у групу и почео да радим са децом. Тада сам схватио да је то оно за шта сам предодређен.

Сви ми имамо разне фазе у свом животу, добре и лоше дане, али рад са децом је посебан. Када уђеш у групу и видиш тридесетак насмејаних и ведрих лица, нема шансе да им се не посветиш и да они у теби не пробуде оно најбоље, под условом да волиш тај посао

Десет година радио је као васпитач. Након тога, оснивачи и власници вртића, породица Јелић, препознали су његове организационе способности и одлучили да му повере место главног васпитача и вршиоца дужности одговорног директора за васпитно-образовни рад. Убрзо је и званично постао директор.

ДЕЧЈИ ПЕСНИК
Аутор је збирке дечјих песама „Био један леопард који се звао лав“, која је изазвала позитивне критике стручних људи из Републичког педагошког завода. Песме из ове збирке већ се примењују у предшколским и основношколским установама у Републици Српској. Учествовао је на Фестивалу песника за децу „Витезово пролеће“, а неке од његових песама објављене су у часопису за децу „Витез“.

Иновативав и вредан, поред функционерског посла, осмислио је дидактичку игру „Игром кроз Српску“, за коју је добио награду стручног жирија Министарства просвете и културе Републике Српске. Завод за уџбенике и наставна средства званично је објавио ову игру 2016. године.

Кроз живот га је водила мајчина реченица. Када је полазио у војску, рекла му је: „Буди добар човек и мисли увек својом главом

- То је прва дидактичка игра која је објављена у Републици Српској. До сада је већ шест тиража урађено, сваки по хиљаду примерака, тако да смо поносни и Завод као издавач, и ја као аутор. Заживела је међу децом, а показала се корисном и за основце трећег разреда, који на тај начин лакше савлађују градиво.

ИЗАЗОВИ
„У раду са предшколцима нема толико изазова као у основној и средњој школи зато што су деца мања. Има их, али све је ствар става просветног радника, његове личности и односа који је изградио са родитељима. Да би неко био добар просветни радник, мора да има ширину, да буде јака личност и да не прави компромисе, а све у интересу детета. И свако дете мора бити једнако третирано.“

Поред игре „Игром кроз Српску“ осмислио је дидактичка средства за рад у предшколским установама, за која је, такође, награђиван од стране Министарства просвете и културе. У питању је „Буквар дечје маште“, као и сликовница „Моја Српска од А до Ш“, коју ће у блиској будућности званично објавити Завод за уџбенике и наставна средства.

Због значајног доприноса развоју предшколства, 2016. године именован је за члана Радне групе за израду Правилника о поступку за оснивање и престанку рада предшколске установе, на предлог Града Бијељинe. У фебруару 2020. године именован је за члана Комисије за израду измена и допуна Закона о предшколском васпитању и образовању. Исте године, постаo je и члан Стручног тима за реформу предшколског васпитања и образовања, а као круну свега, добио је Светосавску награду.

На питање да ли му недостаје Шабац, каже да већ половину свог живота живи и ради у Бијељини, да је тамо основао породицу, да има круг пријатеља и познаника, посао, живот, али и да је само један родни град.

- Шапчанин сам, али ме људи доживљавају као Бијељинца. То је леп град и константно се развија. Иако сваки град има своју специфичност, нема велике разлике међу нама, само нас Дрина дели. Шабац је већи и развијенији, али је Бијељина на добром путу да га стигне.

САДА И НЕКАДА
„Некада су селекције за упис на просветне струке биле много јаче, није могао свако да добије диплому. Данас је то другачије. То стално напомињем у радним групама. Некада су просветари били најцењенија структура друштва, а данас нису, што су, у великој мери, сами изазвали, не само промене у друштву. Просветни радник је васпитач 24 сата, не само у времену које проведе са децом, него и на улици, и у шетњи кроз град, и на друштвеним мрежама. Неке ствари су неспојиве са позивом просветног радника.“

Интересантно је да је и његова супруга Ружица такође просветни радник. На почетку радне каријере, и она је радила у вртићу „Драган и Зоран“. Ту су се и упознали, венчали и добили сина Николу, који ће ове године напунити шеснаест година и страстан је фудбалер.

Са супругом Ружицом и сином Николом, Фото: Приватна архива

- Његови планови везани су за спорт, с обзиром да од своје шесте године са несмањеним амбицијама тренира фудбал. Жели да се оствари у спорту и да студира ДИФ. Има нашу подршку да прекине традицију просветних радника, да сам одлучи и одабере оно што је најбоље за њега. То су и нама наши родитељи омогућили.

Син Никола
је страсни фудбалер, Фото: Приватна архива

Љубав према радију остала је у сећањима. Поред спортских дешавања које редовно прати са сином, хоби му је музика, коју добро познаје. Једно време је, пре него што је почео да ради свој посао, био ди-џеј у бијељинским клубовима.

- Одавно се више не бавим тиме, у другим сам водама, али волим да се вратим у време када сам радио на радију, јер сам много лепих ствари доживео и животних лекција научио, упознао дивне људе и стекао пријатеље.

Са Нелетом Карајлићем у Шапцу 1999. године, Фото: Приватна архива

Кроз живот га је водила мајчина реченица. Када је полазио у војску, рекла му је: „Буди добар човек и мисли увек својом главом“.

„Често се сетим речи професора Драгољуба Павловића, који је у Шапцу предавао психологију: „Сви треба да се издигнемо на дечји ниво“. Јер деца су, поготово у предшколском узрасту, најискренија. Непогрешиве су судије. Ако те прихвате, знај да си на правом путу.“

- То ми је била водиља да све радим како треба и да сваком могу да погледам у очи, да никада не осрамотим родитеље који су ме извели на овај пут и омогућили да имам живот којим сам задовољан. Сматрам да сам успео део да им вратим делић онога што су ми дали.