Фото: "Глас Подриња"
ИВАН ВАЊА МИТРОВИЋ, НЕКАДАШЊИ СУДИЈА, ДАНАС АДВОКАТ
Потпуна посвећеност новом позиву
Судство? Дао сам све. Право време за улазак у нову браншу. Спреман сам да учим, усавршавам се и помогнем у лавринтима правних прописа. Сјајна искуства из одговорног позива. Међусобно уважавање са колегама. Поштовање људи највећи успех. Увек ту за савете младима
Иако су године факта, не постоји касно доба за нови почетак, јер заправо то је искорак у каријери, нова фаза где старт није од нуле, већ су досадашња постигнућа снажна база где је ново остварење ближе, брже и извесније, наравно, само уз посвећен, вредан рад. Иван Вања Митровић, наш драг сарадник, дугогодишњи члан жирија спортског избора Гласа Подриња, један од најбољих баскеташа СФРЈ, некадашњи кошаркаш, познат је најпре као дугогодишњи судија Основног суда у Шапцу, а недавно је одлучио да правосудну каријеру обогатио новим изазовом, искораком у адвокатску браншу.
-Сматрам да у адвокатуру улазим у правом тренутку. На почетку каријере судија Врховног суда Славко Муцић ме је питао коју материју радим, а ја поносно одоговорио истрагу. Истакао је да још нисам стасао и да истрагу треба да раде најискусније судије које су прошле све материје. У том тренутку сам био збуњен, али су године показале шта је желео рећи. Осећам се први пут спремним за позив адвоката, јер имам богато правничко, животно искуство, жељу да помогнем људима у правном лавиринту и идеје за иновације у поступању пред судовима и тужилаштвом – истиче на почетку разговора за ваш и наш лист Вања Митровић.
Иван Вања Митровић је кроз каријеру упознао добре и лоше стране, како адвокатуре, тако и тужилаштва, а сублимација тих искустава биће темељ за напредак у адвокатској пракси. Као судија за претходни поступак у тужилачкој истрази, схватио је значај управо тог коректива.
- То је позиција која представља коректив тужилачких одлука и активности, а у смислу права окривљених. Делимично због законске недоречености, али и чињенице да многи то нису препознали, сматрам да потенцијали тог коректива нису до краја искоришћени. Верујем да ћу то променити и оснажити значај судије за претходни поступак.
Готово три деценије раније, живела је у њему жеља да правосудну каријеру гради или као адвокат или као судија, двоумећи се до последњег тренутка.
-Још на приправничком почетку, заволео сам истрагу захваљујући судијама Каравидићу и Поповићу, њиховом приступу у раду са мном, слободи коју су ми пружали. Након положеног правосудног испита и избора за судију Општинског суда 1994, одлучио сам се за истражног судију, као најмање жељен позив код колега, због дежурства и рада ноћу. На то сам гледао као изазов и адвокатура је остала жеља која чека неко друго време.
Када бројеви говоре о каријери
-У званичним публикацијама МУП Србије остало је забележено да сам судија који је извршио највећи број увиђаја у Србији. Тачан број је 1.867, од којих је 80% саобраћајних, преостали је на сва друга кривична дела. Спровео сам преко 10.000 истражних поступака и поступао у око 1.500 притворских поступака из надлежности општинског и основног суда у Шапцу. Увек без афере и притужби на мој рад, што ме чини посебно поносним.
Окружење и сарадници су учинили да ентузијазам младих људи само јача без обзира на све препреке, те су и сами направили искораке какви нису били знани ни у Београду.
- Први смо формирали увиђајне екипе, пре Београда, а по угледу на развијене европске државе. Начело да више очију боље види, применили смо у пракси. Организовали смо едукације, семинаре, имали смо изванредну сарадњу са вештацима различитих струка, заједно смо били на увиђајима, решавали најтеже предмете, радили реконструкције. Памтим тај период као период посвећености. Састав суда у то време је био фантастичан, имали смо од кога да учимо. Временом се формирала екипа која је била пословни идеал. Сви смо били приближних година, интересовања. Судија Лукић и ја смо били истражна константа, а ту су били Брана. Шуле, Мраки, Сања и Мира, заједно са нашим записничаркама и приправницима.
Неизбежни су били случајеви где је Митровић био на једној страни судија, док се са друге стране, позицији окривљеног, налазио неко са ким је играо баскет или се познавао.
-Када се таква ситуација деси, свако ради свој посао. Никада у каријери нисам имао ниједну инцидентну ситуацију. Једнак третман су имали полиција, тужилаштво и адвокатура, никада нисам кршио права окривљених. Увек сам презентовао реално стање у списима. Верујем да сам због тога уживао поштовање.
Како истиче, више од пет година досадашње професионалне каријере је радио поподне или ноћу, трудећи се да предмете припремни најтемељније што може. Сатима би читао списе, анализирао, оцењивао доказе.
-Посебан фокус је био на структури личности осумњиченог. Понашање, постоји ли кајање, какав је однос према последици, а сваки закључак је детерминисан мултидисиплинарном проценом, на основу свих поменутих параметара и невербалне комуникације. На крају бих прелазио на законодавну регулативу. Најважнија вештачења поверавао бих најквалитетнијим вештацима и све је то фуднкционисало одлично, захваљујући међусобном поштовању и сарадњи.
Пре љубави као праву, изградио је у себи љубав према спорту, посебно кошарци и баскету. Изабрао је да му професија буде ван спорта, но љубав није престала и постала је добар начин борбе са стресом и неговања борбености, односно спортског духа као одлика добродошлих у сваком позиву.
-Године чине своје, баскет полако замењујем пливањем, али сам у спорту налазио „вентил“ од посла. Играо сам са старијима, потом својом генерацијом, а на крају и са синовима саиграча и мојим Пеђом. Поносан сам на ту чињеницу, на сваки меч са младим људима, али и генерално однос са њима, саиграчима, ривалима, колегама. Трудио сам се да им помогнем при свакој дилеми, животној или професионалној. Највећом срећом сматрам то што их видим као успешне, остварене, задовољне, добре људе и поносан сам уколико сам допринео да такви постану. Од њих сам добио и велику подршку у преласку у адвокатуру.
У два наврата, 2004. и 2019. године Митровић је био предлог Високог савета судства за председника Основног суда у Шапцу. Ипак није биран на ту функцију.
-Не осећам се мање оствареним због тога. Да ли је и ко изгубио због тога, никада нећемо сазнати. Колеге су ме као адвоката дочекале на најбољи начин, као што су ме и испратили из суда. Посвећен сам новом позиву, каријеру не желим да базирам на чињеници да сам дошао из правосуђа, већ на бази правне услуге коју ћу покушати клијентима да пружим. Истовремено син ми је адвокатски приправник и ред је да му отворим видике и уведем га правилно у правничку, адвокатску браншу.
Учење је константа сваког позива и само ко је спреман на такав приступ може остварити успех, а мерила се виде на сваком кораку и ту се крије савет за младе.
- Најважнија ствар у животу једног грађанина, правника је да стекне поштовање на свом радном месту, у комшилуку или окружењу. Свако поверење треба оправдати и све је пролазно, зато никада не треба узлетети превише. Све се учи, од закона, параграфа до опхођења према свима, све почиње са жељом.
-Сматрам да у адвокатуру улазим у правом тренутку. На почетку каријере судија Врховног суда Славко Муцић ме је питао коју материју радим, а ја поносно одоговорио истрагу. Истакао је да још нисам стасао и да истрагу треба да раде најискусније судије које су прошле све материје. У том тренутку сам био збуњен, али су године показале шта је желео рећи. Осећам се први пут спремним за позив адвоката, јер имам богато правничко, животно искуство, жељу да помогнем људима у правном лавиринту и идеје за иновације у поступању пред судовима и тужилаштвом – истиче на почетку разговора за ваш и наш лист Вања Митровић.
Иван Вања Митровић је кроз каријеру упознао добре и лоше стране, како адвокатуре, тако и тужилаштва, а сублимација тих искустава биће темељ за напредак у адвокатској пракси. Као судија за претходни поступак у тужилачкој истрази, схватио је значај управо тог коректива.
Осећам се први пут спремним за позивадвоката, јер имам богато правничко, животно искуство, жељу да
помогнем људима у правном лавиринту и идеје за иновације у поступању пред судовима и тужилаштвом
- То је позиција која представља коректив тужилачких одлука и активности, а у смислу права окривљених. Делимично због законске недоречености, али и чињенице да многи то нису препознали, сматрам да потенцијали тог коректива нису до краја искоришћени. Верујем да ћу то променити и оснажити значај судије за претходни поступак.
Готово три деценије раније, живела је у њему жеља да правосудну каријеру гради или као адвокат или као судија, двоумећи се до последњег тренутка.
-Још на приправничком почетку, заволео сам истрагу захваљујући судијама Каравидићу и Поповићу, њиховом приступу у раду са мном, слободи коју су ми пружали. Након положеног правосудног испита и избора за судију Општинског суда 1994, одлучио сам се за истражног судију, као најмање жељен позив код колега, због дежурства и рада ноћу. На то сам гледао као изазов и адвокатура је остала жеља која чека неко друго време.
-У званичним публикацијама МУП Србије остало је забележено да сам судија који је извршио највећи број увиђаја у Србији. Тачан број је 1.867, од којих је 80% саобраћајних, преостали је на сва друга кривична дела. Спровео сам преко 10.000 истражних поступака и поступао у око 1.500 притворских поступака из надлежности општинског и основног суда у Шапцу. Увек без афере и притужби на мој рад, што ме чини посебно поносним.
Окружење и сарадници су учинили да ентузијазам младих људи само јача без обзира на све препреке, те су и сами направили искораке какви нису били знани ни у Београду.
- Први смо формирали увиђајне екипе, пре Београда, а по угледу на развијене европске државе. Начело да више очију боље види, применили смо у пракси. Организовали смо едукације, семинаре, имали смо изванредну сарадњу са вештацима различитих струка, заједно смо били на увиђајима, решавали најтеже предмете, радили реконструкције. Памтим тај период као период посвећености. Састав суда у то време је био фантастичан, имали смо од кога да учимо. Временом се формирала екипа која је била пословни идеал. Сви смо били приближних година, интересовања. Судија Лукић и ја смо били истражна константа, а ту су били Брана. Шуле, Мраки, Сања и Мира, заједно са нашим записничаркама и приправницима.
Неизбежни су били случајеви где је Митровић био на једној страни судија, док се са друге стране, позицији окривљеног, налазио неко са ким је играо баскет или се познавао.
-Када се таква ситуација деси, свако ради свој посао. Никада у каријери нисам имао ниједну инцидентну ситуацију. Једнак третман су имали полиција, тужилаштво и адвокатура, никада нисам кршио права окривљених. Увек сам презентовао реално стање у списима. Верујем да сам због тога уживао поштовање.
Како истиче, више од пет година досадашње професионалне каријере је радио поподне или ноћу, трудећи се да предмете припремни најтемељније што може. Сатима би читао списе, анализирао, оцењивао доказе.
-Посебан фокус је био на структури личности осумњиченог. Понашање, постоји ли кајање, какав је однос према последици, а сваки закључак је детерминисан мултидисиплинарном проценом, на основу свих поменутих параметара и невербалне комуникације. На крају бих прелазио на законодавну регулативу. Најважнија вештачења поверавао бих најквалитетнијим вештацима и све је то фуднкционисало одлично, захваљујући међусобном поштовању и сарадњи.
Први смо формирали увиђајне екипе, пре Београда, а по угледу на развијене европске државе. Начело да више очију боље види, применили смо у пракси. Организовали смо едукације, семинаре, имали смо
изванредну сарадњу са вештацима различитих струка, заједно смо били на увиђајима, решавали најтеже предмете, радили реконструкције
Пре љубави као праву, изградио је у себи љубав према спорту, посебно кошарци и баскету. Изабрао је да му професија буде ван спорта, но љубав није престала и постала је добар начин борбе са стресом и неговања борбености, односно спортског духа као одлика добродошлих у сваком позиву.
-Године чине своје, баскет полако замењујем пливањем, али сам у спорту налазио „вентил“ од посла. Играо сам са старијима, потом својом генерацијом, а на крају и са синовима саиграча и мојим Пеђом. Поносан сам на ту чињеницу, на сваки меч са младим људима, али и генерално однос са њима, саиграчима, ривалима, колегама. Трудио сам се да им помогнем при свакој дилеми, животној или професионалној. Највећом срећом сматрам то што их видим као успешне, остварене, задовољне, добре људе и поносан сам уколико сам допринео да такви постану. Од њих сам добио и велику подршку у преласку у адвокатуру.
У два наврата, 2004. и 2019. године Митровић је био предлог Високог савета судства за председника Основног суда у Шапцу. Ипак није биран на ту функцију.
-Не осећам се мање оствареним због тога. Да ли је и ко изгубио због тога, никада нећемо сазнати. Колеге су ме као адвоката дочекале на најбољи начин, као што су ме и испратили из суда. Посвећен сам новом позиву, каријеру не желим да базирам на чињеници да сам дошао из правосуђа, већ на бази правне услуге коју ћу покушати клијентима да пружим. Истовремено син ми је адвокатски приправник и ред је да му отворим видике и уведем га правилно у правничку, адвокатску браншу.
Учење је константа сваког позива и само ко је спреман на такав приступ може остварити успех, а мерила се виде на сваком кораку и ту се крије савет за младе.
- Најважнија ствар у животу једног грађанина, правника је да стекне поштовање на свом радном месту, у комшилуку или окружењу. Свако поверење треба оправдати и све је пролазно, зато никада не треба узлетети превише. Све се учи, од закона, параграфа до опхођења према свима, све почиње са жељом.
Д. Б.
Најновији број
18. април 2024.
