Визионар бриљантног ума

У зиму сличну овој, изненада је, у време када је могао још много тога да оствари у библиотеркарству, публицистици и науци, у Шапцу преминуо Властимир-Власта Ерчић, вољени професор генерација студената Филозофског факултета у Сарајеву и Више педагоше школе у Шапцу, истраживач, писац, човек невероватне енергије и бриљантног ума.

Рођен је у Мачванском Причиновићу, 21. новембра 1927. године у радничкој породици. Основну школу завршио је у родном селу, а Гимназију у Шапцу.

Ерчићева докторска дисертација „Историјска драма код Срба од 1736. до 1860. прва је дисертација која је одбрањена на Катедри за књижевност у Сарајеву и представља значајно научно дело. Његов допринос науци о књижевности огледа се у обради драмског стваралаштва и реконструкцији позоришног живота у Србији у 18 и 19 веку: Почеци српске драме (Београд, 1987) и Мануил (Михаил) Казачински и његова трагикомедија (Нови Сад, 1980).

Био је у првој генерацији послератних матураната Гимназије у Шапцу, а по ослобођњеу, придружио се НОБ-у и био члан УСАОЈ-а. Након две године (1947), уписао је Филозофски факултет у Београду, Одсек за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Студирао је и радио напоредо. Био је редактор вести на Радио-Београду и коректор и редактор у Издавачком предузећу Техничка књига. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1952. године. Из Београда је отишао у Прокупље, на место наставника Државне више гимназије. Ту је почео интензивније да се бави библиотекарством и научно-истраживачким радом. Пре одласка из Прокупља, где је живео четири године, постао је почасни управник Градске библиотеке.

С обзиром да је изабран за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву, у граду на Миљацки почео је да ради на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Две године (1958-1960) био је лектор за српскохрватски језик на Филозофском факултету у Дижону. Докторску дисертацију на тему Историјска драма у Србији од 1736. до 1860. године, одбранио је на Филозофском факултету у Сарајеву, у октобру 1963. године. На истом факултету, наредне године, изабран је за доцента за предмет Историја југословенске књижевности.

„Волим оно што је сутрашње у данашњици.“

У Шабац, вољени град своје младости, вратио се у септембру 1964. године, где је радио најпре као професор, а потом директор Више падагошке школе. Генерацијама студената остао је у незаборавној успомени, као омиљени, али правични педагог. Студенти су волели да слушају његова предавања, аутентична предавања из којих је избијала огромна ерудиција. И данас их памте.

ПОСЕБАН ЧОВЕК
„Проф. др Властимир Ерчић био је посебна појава и као професор и педагог, као личност која је нама студентима импоновала својом ерудицијом, ставом, приступом. Његова предавања била су посећена као најпознатије филмске пројекције, јер је умео ненаметљиво, али директно и снажно да пренесе своју огромну ерудицију из књижевности и да утиче на нас да заволимо књиге, да им се враћамо и читамо их поново, да обратимо пажњу на детаље које смо пропустили. Стварао је генерације изванредних наставника и професора српског језика. И данас је остао у мом и срцу многих мојих пријатеља из студентских дана као непосредан, скроман човек, невероватно пријатан и, што је најважније, привржен својим студентима и свим људима добре воље.“
(Некадашњи Ерчићев студент, књижевник Драган Филиповић)

У Народну библиотеку “Жика Поповић” дошао је почетком октобра 1970. године. Седам година је био управник, а две последње, до одласка у пензију 1989. године, саветник у Библиотеци.

У књизи “Знаменити Шапчани и Подринци”, Бранко Шашић написао је о професору Ерчићу: “Списатељским и научно-истраживачким радом почео је да се бави још од гимназијских дана. Пространих духовних видика и широког дијапазона интересовања, огледао се у славистичкој науци, библиотекарству, култури и образовању, остављајући иза себе трајне и постојане трагове. Оштар ум, богат фонд знања, сугестивна елоквентност и потпуна посвећеност ономе што је радио и чиме се бавио, чинили су га посебним. Било је у његовој личности несвакидашњег магнетизма, којим је пленио и везивао за себе и своје пројекте велики број сарадника на које је нештедимице преносио своје богато искуство. Био је велики прегалац, непомирљиви и беспоштедни ентузијаст који се никад није задовољавао постигнутим, каткад ризикујући да његове визионарске идеје буду оцењене и проглашене мегаломанским...“

Био је дугогодишњи руководилац Семинарске библиотеке при Катедри за историју југословенске књижевности у Сарајеву. Знање и искуство које је стекао у библиотечкој делатности, Власта је теоријски уобличавао и практично примењивао, не само у Шабачкој библиотеци, него је, својим елаборатима дао запажен допринос развоју библиотекарства у Србији. Био је члан Извршног одбора Савеза библиотечких радника Србије, Комисије за књижевност, библиотекарство и издавачку делатност при Републичкој заједници културе Србије и Заједнице матичних библиотека Србије. Био је дугогодишњи члан тима народне библиотеке Србије која је радила на уређењеу књижевног фонда библиотеке манастира Хиландар у три наврата и манстира Лепавина, као и на опису старе и ретке славенске књиге у Охају.

ЖИВА УСПОМЕНА
„Живо га се и јасно се сећам. Пред мој полазак у први разред, деда Власта је дошао код своје сестре, моје баке, са којом је био близак. Они су разговарали, а а ја сам га гледала као нестварно биће. Позвао ме је да му седнем у крило, помазио ме по глави, а бака му је рекла да знам велики број песама напамет, јер је она имала потребу да ме учи, а ја потребу да будем научена. Тражио је да му нешто одрецитујем и почела сам са Женидбом Максима Црновјевића, иако је нисам знала целу напамет, више сам је препричавала.

Фото: Приватна архива

Он је зачуђено погледао и рекао баки да сам мала за ту песму. Све време сам седела код њега у крилима и то ми је једино, али најживље сећање не само на њега, него из целог детињства. Рекао ми је да је јако важно да читам, да се образујем и да је Библиотека незаобилазан простор у нашем граду. Мој други сусрет са њим био је за време студија,јер су његови Почеци српске драме и дан данас једина литература код професора Мила Ломпара. Трећи мој сусрет је кад сам се запослила у Библиотеци шабачкој и детаљније упознала са периодом када је био директор.
(Ерчићева унука, Кристина Алексић, уредница културних програма у Библиотеци шабачкој)

Учествовао је на бројним научним саветовањима, симпозијумима и скуповима из славистике, библиотекарства и културе. Захваљујући његовој упорности и посвећености, Библиотека у Шапцу била је издвојена из Културно-просветне заједнице и постала самостална установа. Активирао је стручни рад, организовао културно-просветну активност у чијем је центру била књига, окупљао читаоце и писце. Књижевни фонд обогатио је набавком научне, стручне књиге и периодике. Развио је богату мрежу библиотечких огранака у радним организацијама, месним заједницама и селима, радио на развоју библиотекарства у Подрињу. Покренуо је питање обавезног примерка уметничке, научно-популарне књиге у матичним библиотекама.

„Ерчићево залагање за културни преображај шабачке средине и њено уклапање у токове савремених привредних, друштвених и техничко-технолошких достигнућа, затим, његово опредељење за књигу, за концепт савремене библиотеке у складу са потребама науке и културе, за идеју да она постане саставни део живота и рада сваког човека чини га једним од најзначајних културних прегалаца“ (Драгомир Лончар, Човек коме је књига облежила живот).

Најбржи и најважнији развој Библиотеке у Шапцу, сређивањем и обнављањем фондова, као и оспособљавањем кадрова, забележен је у Ерчићево доба. Под његових руководоством ова установа културе награђена је највећим библиотечким признањем - Наградом Милорад Панић-Суреп.

Проф. др Властимир Ерчић добитник је Повеље НБЖП (1987) и Награде Жика Поповић (1988).