ЛИНИЈА МАЊЕГ ОТПОРА

Рекли смо у претходном броју како и због чега долази до нарушавања угледа и васпитања унутар породичне заједнице. Човек све мање времена проводи у свом дому, све више у јурњави за новцем и то темпом наметнутим од стране „седме силе.“ Такво скрнављење ауторитета утолико је веће што он не може својом бедном зарадом надокнадити детету све оно што им нуди телевизија, филм, интернет... Човек аутоматски губи на ауторитету и престаје да буде идол својој деци.
Деца излазе на улицу и ту долази до поделе на две касте: прва, назовимо је шира, а то је друштво (дакле, интернет, рекламе итд) и друга, мања, вршњаци. Шта се тамо дешава, увелико се зна. Али, шта је лек против тога? Шта предузети по том питању? Одговор је врло једноставан: чланство детета у некој од културно- друштвених организација као што су домови културе, спортске активности, реализација летњих и зимских школа, разна просветна и забавна дешавања, фолклорне активности, аматерска позоришта... Овде дете улази у неку организацију где постоје правила која мора да поштује, где му се даје могућност да се докаже, афирмише. Свеукупно, улазак у одређену делатност, поштовање њене хијерархије и напредак назива се једним именом- социјализација.
Међутим, када се изађе на улицу, постоје антиправила понашања, које су контраст свим постојећим друштвеним нормама. Другим речима, срећемо поларитет улице и социјализације. Право питање је: зашто се више прибегава овим првим? А одговор је врло прост- у друштву треба да се ради, напредује, залаже и улаже, док је „напољу“ ситуација обратна, влада само један закон- закон јачег. Ко може да те премлати, њега ћеш да слушаш. Преломни је тренутак онај када дете прелази из организоване друштвене јединице, када је напушта и приклања се уличном васпитању, крећући се линијом мањег отпора. То је тренутак пораза за дете.