ИЗ ПЕРА ТОМИСЛАВА ЈЕРОТИЋА
ШТА ЈЕ СА ДУБЉАНИМА?
МАЧВАНСКО ПОГЛАВЉЕ - У којем се говори о грлатом Сараманди, о Мачванској бановини, о данашњој Мачви и некадашњем чувеном боју на Дубљу, о првом српском песнику који је окилавио на народним пословима и о томе како су дубљанске ашчије услужили словеначке глумце
Ловац оде али је долазио још неколико пута, почела фина игра. Ево га опет:
Какви сте ви, Дубљани, нисте никакви.
Шта је са Дубљанима? Шта нам фали?
Ловац сад напада кроз средину, кроз најгушћу одбрану:
Знаш ли ти кад је био бој на Дубљу?
То знаш и ти.
А, знаш ли колико је Дубљана учествовало у том боју, на свом терену?
Ствар постаје опасна.
Све је то записано у књигама, само треба читати, Ловац.
Кажи, ипак, колико је било.
Писцу већ довде дошло, такли га у најтању жицу, у Дубље, па тихо, пошто чињеницама није потребна галама, рече:
- У боју на Дубљу, осамсто петнаесте, била су тачно педесет и три Дубљанина.
Ловац оде. Педесет и три, пресече се писац, излетело, није пазио шта говори, прорадио инат, толико ратника ондашње мало дубоко село није могло сакупити, ни толико кућа није било, али - омакло се. Расположење иде својим током, дошло се и до оне водоплавне „Ој, Лазаре, на води возаре“ и до „Беле стене студене“.
Сви опуштени, једино писац затегнут као струна, једино он нападнут, а левоседећи сведок, Арсеник, ћути и ужива, повремено се избекељи, тобож чуди се, шапуће:
Откуд ова историјска расправа? На овом месту? Зашто баш сад?
Не знам, Ловац је твој другар, пусти ме сад да се браним.
Мирко трепће, пита - шта је ово, - а не зна да се бој на Дубљу поново одиграва.
Ловац се врати, последњи пут, одаје га победнички смешак, и - одбрана паде као ћуприја.
- Сад сам се распитао, погрешио си за тројицу (пази ово, исти научни приступ). Било свега педесет, тројица Дубљана нису учествовала у том боју.
-Која тројица?
Нисте у том боју били Здравко Гојков, Милован Стевин и ти...
Какви сте ви, Дубљани, нисте никакви.
Шта је са Дубљанима? Шта нам фали?
Ловац сад напада кроз средину, кроз најгушћу одбрану:
Знаш ли ти кад је био бој на Дубљу?
То знаш и ти.
А, знаш ли колико је Дубљана учествовало у том боју, на свом терену?
Ствар постаје опасна.
Све је то записано у књигама, само треба читати, Ловац.
Кажи, ипак, колико је било.
Писцу већ довде дошло, такли га у најтању жицу, у Дубље, па тихо, пошто чињеницама није потребна галама, рече:
- У боју на Дубљу, осамсто петнаесте, била су тачно педесет и три Дубљанина.
Ловац оде. Педесет и три, пресече се писац, излетело, није пазио шта говори, прорадио инат, толико ратника ондашње мало дубоко село није могло сакупити, ни толико кућа није било, али - омакло се. Расположење иде својим током, дошло се и до оне водоплавне „Ој, Лазаре, на води возаре“ и до „Беле стене студене“.
Сви опуштени, једино писац затегнут као струна, једино он нападнут, а левоседећи сведок, Арсеник, ћути и ужива, повремено се избекељи, тобож чуди се, шапуће:
Откуд ова историјска расправа? На овом месту? Зашто баш сад?
Не знам, Ловац је твој другар, пусти ме сад да се браним.
Мирко трепће, пита - шта је ово, - а не зна да се бој на Дубљу поново одиграва.
Ловац се врати, последњи пут, одаје га победнички смешак, и - одбрана паде као ћуприја.
- Сад сам се распитао, погрешио си за тројицу (пази ово, исти научни приступ). Било свега педесет, тројица Дубљана нису учествовала у том боју.
-Која тројица?
Нисте у том боју били Здравко Гојков, Милован Стевин и ти...
Најновији број
18. април 2024.
