Инфо

26. јануар 2012.26. јан 2012.
ШАБАЦ МОЈЕ МЛАДОСТИ

БЕН(Т)СКА БАРА (1)

Бенска бара/срце Шапца у време моје најраније младости, није се видела „с лица“, заклоњена лепим аустроугарским здањима - Карађорђева и улица Цара Душана. Зграде с орнаментима имале су масивна дрвена или гвоздена врата, и хаусторе, ту су пре другог светског рата становали имућни Шапчани. „Моја зграда“, Карађорђева 21, имала је мурале у боји - девојке држе корпе с разним цвећем и воћем. Тај део Карађорђеве/ с травњацима и „дуплим“ дрвередом/алејама по средини улице, био је на разгледницама, с поносом сам показивао масивну зграду у десном углу, „то је моја кућа“, иако смо живели у дворишту, као подстанари Милице Бркић Цомике, од чијих је предака кућа национализована. Живели смо ту с Ђаковићима, Томићима, Жикићима, Пејићима, Укропинама, Остојићима, а у двориштима испред и иза: Благојевићи, Јеремићи, Ђерговићи, Живановићи, Шкулићи, Асановићи, Бањеглави, Ненадовићи, Поповићи, Жунићи, затим Асан посластичар, а прекопута, уз деликатес радњу - доктор Кнежевић... У време рушења ових зграда и затрпавања Баре, усликах моје двориште, али не и мурале.
Дворишта са помоћним зградама избијала су на Бару. На малим депонијама, иза заједничких нужника и шупа, наши родитељи су имали заједничке воћњаке и баштице, са свињцима. Заједно смо куповали угаљ и дрва из оближње Дрваре. Товили „заједничку“ крмачу, а у време свињских даћа све делили на равне части/чести. Иза ђубришта, баштица, кокошињаца и свињаца - терен подводан, обрастао врбама и трстиком. Рај за децу. Ту смо се купали, скијали, санкали, грудвали. Кад је вода надолазила и кад се повлачила, ловили смо шаране и жабе, пекли их и приређивали гозбе. Правили смо и колибе. Било је и рода.
Између Дрваре и Воћаре, у дворишту баке нашег другара Дула Бугарског, становао је Милић од Мачве, ђак гимназијалац из Белотића, старији од нас десетак година. Терао нас је да говоримо - Бентска, не Бенска бара, јер је бент - по грчком: мочварни терен.
Почетком шездесетих, кад смо енглески учили сами, уз помоћ плоча енглеских рокенрол бендова, дописивао сам се с вршњацима из Енглеске, из Јорка. Преко Ламанша, и ферибота, дођу колима код мене, кола су тада још словила за „чудо невиђено“. Нас оборише кола, Енглезе Бентска бара. Нетакнута природа у центру града! Кад су поново дошли крајем шездесетих, чудом су се чудили зашто допуштамо да се Бара затрпава. Енглезе бије глас да су луди, ми смо луди на куб! Од Баре може да се направи туристичко чудо, шабачки, то јест српски Хајд парк - језерца с лабудовима и паткама, серпентине, базени, клизалишта. Тако бисмо надмашили онај лондонски. Луди Енглези дошли по трећи пут, затекли су насеље са десет хиљада становника. Ха, Енглези су ме нервирали. Молио сам да ми доносе рокенрол плоче, они ми упорно доносили ““ класику: Чајковског, Баха, Хајдна. Мрзели су рокенрол. А мој друг Веља Ненадовић је падао на ову класику. Бахове фуге биле су по њему претеча рокенрола.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa