СЕВЕРНА АМЕРИКА
ЗДРАВ РАД И ЗДРАВА ХРАНА...
Пошљунчен пут води до врха брежуљка. На дрвеној табли пише “Кристална долина“. На том месту остављамо ауто и крећемо преко ливаде. Ограда је спајана кудељом. На средини је широм отворена капија. Двориште је велико, травнато са пуно гуски и кокошки. Неколико дечака, одевених као одрасли, штапићем терају велики, дрвени обруч. Угледаше нас наста тишина и обруч паде на земљу. Појави се средовечна жена. У рукама носи земљану тепсију и иде према ниско направљеној кућици сличној кокошињцу. Прилазимо јој, поздрави нас нехајно и настави да ради.
Предња страна је отворена, десно је ниска плехана пећ изнад које су поређане фијоке. Свака је помало извучена. Жена семенке ставља у прву. Остале су пуне. Суше се помоћу сунца и фуруне; зрневље се спрема за дуге зимске дане. Макробиотика, рекли бисмо.
Са дна дворишта долази девојка одевена исто као она коју смо видели у граду. Млада је и пуначка. Нешто довикује старијој жени. Говоре неки чудан немачки језик.
Нама се обраћа на енглеском. Изражавамо жељу да разгледамо фарму. Девојка пита одакле смо. “Из Србије!“, девојка одмахну главом. “То је у Европи!“, додајемо. “Ооо, дошли сте из Европе, наши преци су такође дошли отуд! Шта вас интересује?Мајка и ја смо саме, мушкарци су на другој фарми, помажу!“, рече и покретом руке нас позва:
„Ово је сушница за семенке и све врсте зрневља које скупимо у природи. Једемо здраву храну, сами је припремамо без икаквих вештачких или фабричких зачина. Све је код нас једноставно: одећу правимо сами, од ткања до шивења, наша одећа нема дугмета за које мој отац каже да представљају ““ луксуз. Уместо њих правимо копче или петље“¦ Видели сте куће, штале, амбаре, наши мушкарци знају све занате. Радимо од јутра до мрака. Са задовољством. Доктора онаквог као вашег ““ немамо. Наш познаје лековите траве и има искуства“¦ ретко болујемо, а наши стари, које дубоко поштујемо, доживљавају најдубљу старост.“
Пролазимо кроз башту и долазимо до огромног дрвеног амбара боје узреле вишње. Амишки синоним. Како закорачих, запахну ме мирис сена и сламе. Велике мердевине су наслоњене на дрвену “галерију“ . У специјалним левкастим удубљењима је пшеница. Испод ње су црне четвртасте кочије које ме подсећају на затворене чезе. Иза штале са коњима је необично возило ““ жуто обојен дрвени “вагон“ са мноштвом прозорчића:
“Служи кад идемо у цркву или посету некој другој фарми. Ако је жетва, подиже се кућа или амбар, сви идемо да помогнемо. Не, немамо ексере, сами правимо дрвене клинове и добри су“¦ Предлажем да уђемо у кућу.“
Предња страна је отворена, десно је ниска плехана пећ изнад које су поређане фијоке. Свака је помало извучена. Жена семенке ставља у прву. Остале су пуне. Суше се помоћу сунца и фуруне; зрневље се спрема за дуге зимске дане. Макробиотика, рекли бисмо.
Са дна дворишта долази девојка одевена исто као она коју смо видели у граду. Млада је и пуначка. Нешто довикује старијој жени. Говоре неки чудан немачки језик.
Нама се обраћа на енглеском. Изражавамо жељу да разгледамо фарму. Девојка пита одакле смо. “Из Србије!“, девојка одмахну главом. “То је у Европи!“, додајемо. “Ооо, дошли сте из Европе, наши преци су такође дошли отуд! Шта вас интересује?Мајка и ја смо саме, мушкарци су на другој фарми, помажу!“, рече и покретом руке нас позва:
„Ово је сушница за семенке и све врсте зрневља које скупимо у природи. Једемо здраву храну, сами је припремамо без икаквих вештачких или фабричких зачина. Све је код нас једноставно: одећу правимо сами, од ткања до шивења, наша одећа нема дугмета за које мој отац каже да представљају ““ луксуз. Уместо њих правимо копче или петље“¦ Видели сте куће, штале, амбаре, наши мушкарци знају све занате. Радимо од јутра до мрака. Са задовољством. Доктора онаквог као вашег ““ немамо. Наш познаје лековите траве и има искуства“¦ ретко болујемо, а наши стари, које дубоко поштујемо, доживљавају најдубљу старост.“
Пролазимо кроз башту и долазимо до огромног дрвеног амбара боје узреле вишње. Амишки синоним. Како закорачих, запахну ме мирис сена и сламе. Велике мердевине су наслоњене на дрвену “галерију“ . У специјалним левкастим удубљењима је пшеница. Испод ње су црне четвртасте кочије које ме подсећају на затворене чезе. Иза штале са коњима је необично возило ““ жуто обојен дрвени “вагон“ са мноштвом прозорчића:
“Служи кад идемо у цркву или посету некој другој фарми. Ако је жетва, подиже се кућа или амбар, сви идемо да помогнемо. Не, немамо ексере, сами правимо дрвене клинове и добри су“¦ Предлажем да уђемо у кућу.“
Најновији број
18. април 2024.
