Инфо

6. април 2023.6. апр 2023.
Фото: Приватна архива

Фото: Приватна архива

ЂОРЂЕ СТОЈИЋЕВИЋ КАО ДЕТЕ ПОБЕДИО ЛЕУКЕМИЈУ

Излечење као чудо

Сваки дан сам гледао људе у белом и знао сам када улазе у собу да долазе или по мене или по неко друго дете да га воде да прими ињекцију или неку другу терапију. Није било ни побољшања ни погоршања. Моји леукоцити су били 10 пута већи од горње границе. Као дете сам се питао хоће ли доћи тај дан када нећу чекати датум када морам на контролу
Током 2020. године у нашој земљи од рака је оболело 41.419 особа, 22.110 мушкараца и 19.309 жена, док је од различитих врста карцинома умрло 20.767 особа, 11.611 мушкараца и 9.156 жена.

Сигурно једна од најтежих ствари коју родитељ може да доживи је да чује да му дете болује од најтеже болести. Када је дете мање и не схвата у потпуности шта му се дешава.

Ђорђе Стојићевић је имао пет година када му је дијагностификована леукемија, ни довољно да појми сву тежину болести, ни премало да не буде свестан да се ради о нечему озбиљном. Пре неколико дана напунио је 33 године. Живи као и већина младих људи, а прошло је већ 12 година од када је од доктора чуо да је израстао у здравог младића и да не мора више да им се јавља на контроле.

-Све је почело увећањем жлезда на врату за шта су веровали да су крајници и због чега сам био у шабачкој болници. Међутим, једна докторка је на основу налаза посумњала о чему се заправо ради и упутила ме за Београд, прича Ђорђе.

Породици је најтеже
- Моја породица је то подносила много теже него ја. Тек касније су кроз разговоре схватили да сам разумео и њихове сузе и много више него што су они мислили. Касније су ме прилично држали „под стакленим звоном“, за чим није било потребе, прича Ђорђе.


Већину ствари које зна о томе чуо је од родитеља касније, када је довољно порастао да схвати. Наводи да су његовом оцу, када је дошао у посету, тада рекли да је послат у Београд, ако до тамо уопште стигне жив. Била је то средина деведесетих, у Београду су биле честе демонстрације, па је тако санитет који га је возио полиција морала да спроведе до Института за мајку и дете. Тамо је дошао са мајком, а оцу, који је стигао нешто касније, званично је саопштено да Ђорђе има леукемију.

-На Институту сам провео годину и по дана. Једном месечно су ме пуштали да дођем кући на викенд. Иако је тамо све било уређено тако да деца могу да се играју и буду што безбрижнији то није било могуће. Сваки дан сам гледао људе у белом и знао сам када улазе у собу да долазе или по мене или по неко друго дете да га воде да прими ињекцију или неку другу терапију. Био сам свестан да сам тешко болестан пре свега јер је било јако болно. Сваког дана сам примао ињекције у кичму, а једном недељно су ми вадили коштану срж из кука. Имао сам представу и о томе колико је озбиљно, јер сам схватио да нека од деце са којима сам се до јуче играо никада више неће доћи, прича Ђорђе.

Мајка је све време била са њим, док су га код куће чекали баба, деда, отаци и две године старија сестра. Каже да се ни посетама није много радовао, због тога што је знао да ће се они вратити кући, а он ће морати да остане у болници.

-Од хемиотерапија ми је било лоше. Губио сам моторику и координацију покрета. Углавном сам лежао и спавао, нисам имао воље ни за чим. Некако сам истовремено био и весело дете које се шалило са сестрама и докторима. Сви су ме тамо заволели, присећа се Ђорђе.

Након годину и по свакодневних терапија уследило је излечење и то оно које медицина тешко може да објасни. Хемиотерапије које је примао нису давале никаве разултате.

-Није било ни побољшања ни погоршања. Моји леукоцити су били 10 пута већи од горње границе. Некада ми је било мало боље, некада лошије. Имао сам велики проблем и са крајницима. Били су толико увећани да су ме гушили. Операција је била ризична, јер нисам смео да изгубим много крви. Ипак, било је или да ме крајници угуше или да покушају да ме оперишу. Увече су ми урадили све анализе и све је било исто као и до тада. Када су ујутру дошли да ме спреме за операцију крајници су се повукли. Када су ми урадили налазе били су нормални, као код здравог детета. Мислили су да је у питању грешка и поновили их, али поново су били у реду. Провео сам још месец и по на Институту где су ме пратили, после чега су ме пустили кући. Доктор је тада мојим родитељима рекао да ме је Бог спасао, а не они. Никада више нисам имао проблема ни са крајницима, ни са било чим озбиљнијим од обичне прехладе, наводи Ђорђе.

Подршка другима
Ђорђе је своју причу поделио искључиво због тога да други који се нађу у сличној ситуацији схвате да има наде.
-Мојој мами је био потребан тај вид подршке, да види некога ко је оздравио. Мене су касније, када сам ишао на контроле, водили на одељење да ме виде друга деца. Мени је то било изузетно тешко, али њима је значило. Дијагноза није смак света. Верујем да је мени, уз Божју помоћ, помогло и то што сам био дете и нисам био свестан свега. Најбоље би било да и одрасли могу такод а приступе болести. Треба ићи на терапије, ни оне нису смак света. Коса опадне, али и порасте. Крај је тек када човек клоне духом и преда се, поручује Ђорђе.

На почетку је ишао на месечне контроле, затим на тромесечне, шесто месечне, па годишње. Када је напунио 21 годину рекли су му да је здрав, да настави да живи нормално и да нема потребе више да га прате.

-Као дете сам се питао хоће ли доћи тај дан када нећу чекати датум када морам на контролу. Тај дан је дошао, а ја више датум и не памтим. Само једном годишње котролишем крвну слику, што треба и свако здрав да ради, каже Ђорђе.

После скоро три деценије када осети мирис болнице врате ми се слике, али и осећај из дана проведених на лечењу. Памти и укус смесе коју је јео због крвне слике: Цвекла, шаргарепа, лимун и киви и мед. Каже да ни данас не жели да једе те састојке.
М.М.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa