Лазар Торбица, успешни млади пијаниста, рођен је на Видовдан, ‘99 године у Шапцу. Зато је и добио име Лазар. Има 23 године, на завршној је години мастер студија на Академији уметности у Новом Саду. Такође је и професор клавира у Музичкој школи “Михајло Вукдраговић” у родном граду.
Све је почело као игра. И данас се препричава анегдота како га је мама Јелена уписала у Музичку школу да би развијао емоционалну интелигенцију и да би се синапсе у мозгу правилно повезале да би био бољи у школи. Међутим, нико није очекивао такав таленат.
- Деца која су у контакту са уметношћу, другачије виде свет. Клавир је био логичан избор зато што је најјаснији, темперовани инструмент, а и тата га је свирао и могао је да ми помогне у почетку. Када је уписао је нижу Музичку, све кренуло природним током, са лакоћом. Професорка Хелена Давидовић одмах је препознала изразити таленат. За њега је то била авантура, са родитељима и професорком ишао је на такмичења, наступе, концерте, интерне часове... Паралелно је ишао и у ОШ „Јеврем Обреновић“ и био одличан ђак. У седмом основне полагао је испите из осмог разреда да би нивелисао разлику у годинама, с обзиром да је раније кренуо у Музичку, него у „Јевремову“ школу.
УВЕК ИМА НЕШТО ДОБРО „Желим да идем даље. После ће бити касно. Клавир ми је омогућио да путујем и упознајем квалитетне људе, да учим од њих, што ме је развијало као личност. Своја убеђења сам много пута превредновао, испитао и порастао. Генерално, само познавање другог језика је значајно, јер ризница знања је много већа када имаш кључеве којима можеш да откључаш друга врата. Нови језик је још један живот у неком другом свету. И ако се можда не заврши добро, свакако ће бити боље на крају због знања и у струци и животу. Увек има нешто што је добро.“
После успеха на такмичењима која су потврдила његов дар, било је природно да упише средњу Музичку школу. О другој опцији није размишљао, пут се отварао сам.
У средњој је већ постало озбиљније, али је имао времена за дружење и спорт – тенис, кајак, стони тенис, али је морао да чува руке, посебно леву. Волео је историју и митологију, које је истраживао у слободно време.
Такмичења и наступи Такмичења су почела у седмој години. То су били кратки, десетоминутни програми. - Највише памтим такмичења у иностранству. Другачија су, за степеницу више, али и када се путује сатима да би се учествовало, то појачава читав дојам. Најрадије памтим такмичења у Италији, Француској, Белгији и Македонији. Париз издваја као први тест вештине на светском нивоу 2017. Тада је био четврта година средње школе. Иако одлази на такмичења са надом и резервом, освојио је трећу награду, што је велики успех.
- Добио сам овације и био јако срећан. То ми је био доказ самом себи да имам квалитет који препознају људи изван Србије. Квалитет који може да се мери светским стандардима.
СВЕТ НИЈЕ ЦРНО-БЕЛИ „Мислим да не би требало ништа трагично схватити. Људи не би требало да олако дају свој суд, него да покушају да сагледају ширу слику о некоме кога не воле, да замисле себе у ципелама свог непријатеља, некога или нешто што би осудили, јер истина има много углова. Спадам у људе који тешко оформе мишљење о нечему или неком, баш зато што бих хтео да чујем разлитита мишења и тестирам своје увид. Ништа није црно- бело. Живот има много нијанси.
Наступао је као солиста у угледним концертним дворанама. Имао је солистичке концерте у Београду, Сомбору и Шапцу.
- У Србији, на Шопенфесту, мој најбољи другар из детињства, Момчило Томић и ја поделили смо прву награду, што је био огроман ветар у леђа. Било је дивно што смо заједно расли, такмичили се и крунисали наш пут том наградом. То нам је отворило врата за разне концерте које је организовао Шопнефест – (Кућа Краља Петра, Коларац, САНУ, Библиотека града Београда...) на којима смо наступали заједно.
Фото: "Глас Подриња"
Лазар Торбица студент је друге године мастер студија клавира на Академији уметности у Новом Саду и професор клавира у Музичкој школи „Михјло Вукдраговић“ у Шапцу. Освојио је више од 40 награда на домаћим и међународним такмичењима, од којих, као најважније, издваја: прве награде на такмичењима заједнице школа музике и балета Републике Србије (2011,2013,2017), 3. награду на међународном такмицењу “Town of Gagny” у Паризу, награду за финалисту на такмичењу ““Merci Maestro” у Бриселу, лауреат на међународном такмичењу “Polyhimnia” у Скопљу, прву награду на фестивалу “Дунавска Соната” у Новом Сада, прво место на Међународном такмичењу “Шопен фест” у Београду. Најсвежија је прва награда на Међународном такмицењу ““Euterpe”-Corato, (Бари, Италија) у категорији до 23 год и награда за финалисту у категорији до 39 год на истом такмичењу, као и друга награда на Међународном такмичењу ““Isola di sole” у Италији. Током школовања сарађивао је са многим еминентним професорима као што су: Арбо Валдма, Светлана Богино, Владимир Огарков, Јокут Михајловић, Евгеније Стародупцев, Жак Рувије и Рита Кинка.
Студент и професор Пут који га је водио довео га је до Академије уметности у Новом Саду код професорке Рите Кинке, са којом је сарађивао од малих ногу. Није размишљао о студијама у иностранству.
- Деловало ми је превише рано. Да сам отишао и од малена искусио живот у туђини, можда не бих био личност каква сам сада, не бих исто волео, исто се шалио.... Можда би се то другачије одразило на моју каријеру, али ми није жао, задовољан сам како је све прошло и надам се да ће тако и бити и даље.
На првој години факултета, отишао је на такмичење у Брисел, које је за њега представљао испит зрелости и доказ самосталности. Имао је осамнаест година и доживео културолошки шок. Остао је три дана, разболео се, наступао под температуром, али је стигао до финала. Иако није освојио награду, ово такмичење му је најдраже.
- Издвајам га због целог процеса који је претходио резултату. Као да је било преломно искуство, не само за мене, него и за моје родитеље. Био је то велики тест поверења. У овом послу нема великих неуспеха, ни страшних ствари којих се човек не би сећао. Не зависе животи од нас, бавимо се уметношћу и оплемењујемо и себе, и друге.
И даље се осећам као студент, иако сам и профеоср. Драго ми је што директорка наше школе Соња Живковић има много разумевања за мене као студента и омогућава ми да и даље негујем своје стручно усавршавање уз рад у школи
Прошао је кроз фазу преиспитивања на трећој години факултета, што је природно, чак и неопходно. По завршетку факултета, уписао је мастер студије прошле године. Радио је као просветни радник, најпре у Музичкој школи у Сомбору, што му је дало сасвим другачију перспективу.
- Необично је када нешто што читав живот учите почнете да објашњавате неком другом и слушате самог себе док говорите. И то је тест, теоријска провера свега што сте до тада научили. Као да самог себе поново учим.
Живи на релацији Нови Сад – Шабац, с обзиром да је студент у Српској Атини, а професор у Шапцу. Иако је везан за родни град, има велико друштво у Новом Саду, без кога не може да замисли живот. Сви су музичари. Девојка му је такође колегиница, свира виолину.
Док смо разговарали са младим уметником, помислили смо како су његови родитељи квалитетно остварили примарну родитељску функцију, усмерили су га и пустили да одрасте, да оде из гнезда.
- За мене ће сазревање увек бити процес, што је добро за уметника, да буде опуштен, да има искрене, једноставне емоције. То је добро каналисати уз музику. Неко ко се превише бави озбиљношћу и пролазним стварима, можда не може да се опусти и ужива у тренутку, него живи или у прошлости, или у будућности.
Каже да је живот игра са границама, да би требало истовремено неговати и ограничавати слободу. - Ништа не би требало доживљавати дефинитивно и непромењиво, никад се не зна. То је нешто што прво научимо на својој кожи, од симпатија и критике, на такмичењима. Спремимо све што треба и на крају срећа одлучи. Када бисмо све срцу прихватали, много бисмо теже устајали и опорављали се од неких падова.
Младима који размишљају о уметности поручује да се не плаше корака ка непознатом, да се не боје да буду главни лик у својој авантури, да изађу из зоне комфора и нечега што само изгледа као сигурност. - Можда је друга сигурност на корак од нас. То треба свако себи да докаже сам.
Фото: "Глас Подриња"
