Све смо ми помало Тики

У Великој сали Културног центра Шабац, протекле среде, представљена је друга књига Оливере Шутулић из Ваљева. У првој, „Волимо се ми“, своје место нашла је прича „Драге моје, бежите од њих“. Осам година касније, написана је као монодрама и обајвљена под насловом „Причала ми Тики“, која је до сада промовисана у Београду, Ваљеву, Убу, Лазаревцу.

После изазовног животног искуства, Оливера је почела да пише. Познато је да је писање терапија, а најважнија прича коју би требало да напишемо је наша.

Фото: Приватна архива

Ваша је књига је аутобиографска?
- Углавном. Разговор са Тики је разговор са самом собом, на неки начин. Пре двадесет година оперисала сам тумор на мозгу, што је био велики животни изазов сам по себи. Два месеца је прошло док није откривен, али ме је Бог погледао и за десет дана је све било завршено. Имала сам срећу у несрећи да ме оперише извнредан лекар, др Милоје Јоксимовић, и да се вратим здрава кући. Тада сам имала 43 године. Син Бојан био је седми разред основне школе, а ћерка Маријана ишла је у средњу школу. Породица ми је била упориште, као и моји и родитељи мога супруга. Међутим, многи су ме изненадили.

Имала сам срећу и захвална сам Богу и животу. Људи који хуле, нека су живи и здрави, ја сам морала да напишем своју причу

У кризним ситуацијама свако има прилику да сагледа ко су му стварни пријатељи. Били сте непријатно изненађени?
- Да. Савршено се искристалисало ко је какав човек. Са неким људима сам смањила, а са другима прекинула контакт. Тада сам видела све, нешто се у мени преломило, почела сам да пишем. Успут сам видела разне неправде које жене доживљавају, што ме је додатно мотивисало. Иначе, и данас ме изненади када је неко пријатан према мени. Било је и има и таквих. Заправо, причам о својим очекивањима. Тамо где сам очекивала разумевање добила сам ђон, а тамо где нисам очекивала, доброту. Онда су се појавили неки нови људи.

КЊИГЕ ЗА ДЕЦУ
Након промоције књиге“ Волимо се ми“, Оливера је добила унука Аљошу, који је инспирисао да напише књигу за децу „Аки и другари“, а која је представљена на Сајму књига 2019. Следећа је била „Аљошини снови“, бајке за децу, а сада планира да објави књигу коју дуго има у рукопису, „Аљошину ризницу“ и надам се да ће бити представљена на Сајму ове године.

Због чега су Вашу болест доживели као претњу?
- Не знам, никада нисам добила одговор на то питање. За мене реч мржња није постојала, али сам је доживела на својој кожи. Да ми је неко рекао шта ће ме снаћи, не бих веровала. Али, никада се нисам опраштала од живота. Пливали смо сами, али заједно, моја породица и ја, као тим. Две године касније сазидали смо кућу, деца су кренула на студије стоматологије и све је дошло на своје место. Супруг Бранко и деца су стоматолози, имамо своју ординацију, ја радим администрацију. Увек је било „лако је њој“, а мени је требала само топла људска реч, ништа више.

Волим Шабац и често долазим код пријатеља и пословних сарадника. На промоцији књиге, осећала сам се као код куће

То искуство Вас је променило?
- Како да не. Мислим да сам мало мудрија. Постоје око мене људи који ме врло брзо подсете да човек не може од себе да побегне. Постоји неко ко вас воли, или вас не воли, мање или више. Родитељи мога супруга и моји родитељи су људи који су неговали породичне вредности, што се јасно видело после моје операције. Нико није ни помислио ништа ружно, а камоли изговорио. Вратила сам се у ушушкан простор и научила да је добро када чујем себе да се смејем, да се тада боље осећам, да не може свако да ме поремети. Ко то схвати, добро је, ко не препозна и не прихвати, разиђемо се и ништа се не изгуби, напротив.

Није лако снаћи се у данас у свету који све више личи на трећеразредни театар?
- Ми смо другачије и васпитани, ( ја сам шездесето годиште), да човек мора да саслуша другог човека, да су сви људи добри, да никоме не би требало постављати сувишна питања, говорити иза леђа лоше о другима... Мој отац је био професор, али ми је деда, који је био ткач, купио прву књигу и прву торбу за школу. И својој деци је куповао књиге, то мајка памти. То су неки други људи били, друго време. У овим годинама остајем нема, јер не умем да се уклопим у данашње такозване вредности, затечена сам. Имам мир и посматрам, али заиста не знам шта бих рекла.

ПОЕНТА ЈЕ У ПРОМЕНИ
У мојој причи много жена може да пронађе своје трагове. Не мислим на болест, него на личну кризу кроз коју свака, бар једном, прође. Жене, углавном, ћуте и трпе и на крају им се догоди болест. Ћутање доводи до болести. Ништа се лоше не дешава од лепог живота. Али, важно је извући поуку и постати мудрији. Поента је у промени.

Да ли вам је лакнуло после писања књиге?
- Како да не. А тек ће ми лакнути кад пронађем глумицу за монодраму и када је одигра.

Порука за наше читаоце?
- Моја порука намењена је, пре свега, вашим читатељкама, зато што смо све ми понекад Тики. Треба бити и ћерка и мајка и супруга, децу васпитати, пословно се остварити, али себе никада не изгубити. Када је жена важна себи, важна је и другима.