Престали смо да гледамо човека као целину

Проф. др Небојша Кнежевић специјалиста је анестезије и субспецијалиста терапије бола.
Ради у Advocate Illinois Masonic Medical Center, где је на позицији шефа за науку и едукацију на Катедри за анестезију. Шеф је и Центра за клиничке студије у којима испитује лекове за терапију различитих врста бола. Његова ужа област истраживање је терапија бола у леђима из које има значајне резултате признате у целом свету.

Редовни је професор на катедри анестезије и хирургије на Медицинском факултету Универзитета Илиноис у Чикагу.

Публиковао је око 200 радова, који су скоро 5.000 пута цитирани.

Добитник је бројних признања, од којих је најважнија Награда за животно дело, коју је добио пре педесете.

Последње две године, интензивно се бави психотерапијом. Померио је фокус са физичког на ментално здравље. Недавно је, у оквиру „Лазиних дана“ у Шапцу, одржао предавање на тему стреса, односно, синдрома сагоревања.

Фото: "Глас Подриња"

Да ли је синдром сагоревања (burn out) нова пандемија?
- Нажалост, рекао бих да је зато што је свеприсутан. Као лекар који лечи пацијенте који имају хроничан бол, неминовно сам дошао до питања менталног здравља. Депресија и анксиозност су увек повезани са болом. Питање је шта је старије, кокошка или јаје. Да ли пацијенти који имају хроничну бол постану депресивни и анксиозни, или је обрнуто – људи често због психичких проблема и дисбаланса беже у бол, који их штити. Можда покушавају да скрену пажњу родитељима, партнерима, деци, колегама - да им нешто не прија у овом свету. Мислим да има доста психосоматских хроничних болести, као што је фибромијалгија или мигрена, које су повезани са стресом. То је један од фактора који ме је тригеровао да почем да се бавим психотерапијом, која ме је одувек занимала.

Шта нам се догодило?
- Нисмо ни свесни под каквим стресом свакодневно живимо. На предавању сам говорио о синдрому сагоревања код здравствених радника, али су сви изложени. У САД, у просеку један лекар дневно изврши самоубиство услед синдрома прегоревања. Свака осма особа користи антидепресиве, свака пета лекове за спавање, конзумира се алкохол, наркотици... Имали смо велики проблем и пре ковида, а после ковида је постао огроман. Социјална дистанца нас је још више удаљила. Синдром сагоревања је 1,6 и по пута повећан само у првој години од ковида.

ЗАГРЉАЈ КАО АНТИДЕПРЕСИВ
„Код својих пацијената сам имплементирао загрљај и постигао сјајне резултате. Можда сам баш зато биран за лекара године. У хладној Америци понудим пацијентима загрљај пред операцију, кад видим да су под стресом. Загрљај данас изазива шок, људи почну да плачу, не могу да се опусте, тапкају раменима, једва чекају да изађу из загрљаја, не могу да издрже, набијају стрес у мишиће... Људи се плаше загрљаја. На дистрес викенду учићемо како да се опустимо да би загрљај био благотворан. Он повећава ниво окситоцина, допамина, серотонина, њиме постижемо исти ефекат као са антидепресивима, снижавамо крвни притисак, опуштамо мишиће...“

Живимо у убрзаном свету за који нисмо спремни. Све теже стижемо да испунимо своје свакодневне обавезе?
- Истина. Нешто нам намеће систем, држава, друштво, савремени начин живота, али и сами себе оптерећујемо без потребе. Мог прадеду из Метлића, који је рођен 1901, будили су петлови. Није имао чак ни будилник да га стресира ујутру. А нама, од кад се пробудимо, звони аларм, већ смо под стресом, ако возимо, упадамо у гужву у саобраћају, сусрећемо људе који који трубе, псују, галаме, у продавници, у банкама, свуда, на ивици пуцања, под константним стресом.

Који знаци нам указују да смо под хроничним стресом?
- Мучнина, промена апетита, промена спавања, хронични умор, губитак либида, честе прехладе, губитак косе, памћења... све су то фактори који нам указују да се налазимо под константним стресом.

Копамо по прошлости и покушавамо да исправимо ствари које су се већ догодиле. Или, живимо у будућности. Енглески језик има лепу реч за садашње време – презент (поклон). Хајде да покушамо да живимо у данашњем дану. Друга ствар је да се из мозга спустимо у срце. На питање „Како си?“ у Америци је увек одговор „Добро“. Није добро увек бити добро. Треба бити и лоше, и тужно, и нерасположено, и фрустрирано, то је људски и природно и требало би изговорити

Шта можемо да учинимо?
- Морамо најпре да освестимо шта нам се догађа. Време нам измиче. Нажалост, нису ме изненадиле ситуације које су се догодиле у Београду и Младеновцу, иако су ме потресле и избациле из колосека. Мислим да је то само почетак и да срљамо даље. Најпре морамо да освестимо да имамо проблем и да на томе радимо, јер је пандемија стреса ушла у све поре живота, проблеми постоје са колегама, пријатељима, у породици. Имао сам разне функије, био сам председник Америчког удружења за интервентну терапију бола за Илиноис, председник Српско-америчког друштва лекара и стоматолога, али моја најтежа функција је била родитељска. За родитељство не постоје упутства, нити некаква школа, едукација.

Не постоји савршени родитељ. Грешке су неминовне?
- Апсолутно. Имам двоје деце, за које не могу да функционишу исте методе. Медицина је доста напредовала, знамо цео геном човека, спустили смо се на ћелијски ниво и знамо медијаторе, али смо се изгубили. Гледајући делиће једног листа, не видимо шуму. Престали смо да гледамо човека као целину који има своју породицу, родитеље који су можда болесни, партнера са којим се слаже или разилази, децу, ситуацију на послу.. Све су то ствари које се дефинитивно одражавају на цео наш систем.

ИНФЕКЦИЈА И ИМУНИТЕТ
„Повезао сам инфекцију и стрес. Нашао сам сјајну мета-анализу која је укључила 179 студија где су испитаницима пратили ниво кортизола, хормона стреса, који је ујутру повишен, а увече би требало да падне. Код особа које су под континуираним стресом кортизол не пада. Доказано је да је хроничан стрес повезан са анксиозношћу и депресијом, као и са канцером, јер константним вибрирањем ћелије одреагују мутацијом. Највећа корелација је доказана у вези са инфекцијом и имунитетом.“

Чини ми се да смо на искушењима посебно ми у Србији, с обзиром да смо изложени јаком егзистенцијалном стресу?
- Наравно, али стрес је свуда присутан, само је различит. Чињеница је да смо сви смо под стресом и морамо да кренемо од нас самих. Хајде да учинимо нешто да нам свима буде боље. Мој циљ је да направим трибине, бар један дан, или дистрес викенд у природи, да шетамо и разговарамо, да учимо технике дисања, јер дисање је моћно за умирење. А мало и да се дружимо, да балон који је надуван не би пукао и да видимо шта можемо да урадимо у свакодневном животу. Најпре, да живимо у данашњем дану.

Овде и сада?
- Нажалост, мали је број људи живи овде и сада. Копамо по прошлости и покушавамо да исправимо ствари које су се већ догодиле. Или, живимо у будућности. Енглески језик има лепу реч за садашње време – презент (поклон). Хајде да покушамо да живимо у данашњем дану. Друга ствар је да се из мозга спустимо у срце. На питање „Како си?“ у Америци је увек одговор „Добро“. Није добро увек бити добро. Треба бити и лоше, и тужно, и нерасположено, и фрустрирано, то је људски и природно и требало би изговорити. Проблем код нас је што људи увек имају став да је њихов проблем највећи.

ЛЕПОТА ПРАШТАЊА
„Имао сам срећу да упознам жену, Јеврејку пореклом из Румуније, која је провела у Аушвицу пар година. Она и њена сестра близнакиња биле су део експеримената које је радио Џозеф Менгеле. Написала је књигу „Како сам опростила Менгелу“. И доживела је скоро 90 година, њена сестра није ни 60, а отац, мајка и брат су убијени у гасној комори. Ако је она успела да опрости Менгелу, зашто ми не бисмо могли неком да опростимо увреду?“

А деси се и да други злоупотребе поверење које смо им указали?
- И то се деси. Међутим, ментално здравље је озбиљно. Сваки дан чујемо о неком самоубиству, или убиству. Ако вам се неко отвори и каже да има проблем, немојте то потцењивати. Истина је да можда неко има много веће проблеме, али их лакше носи, а неко са мањим може упасти у озбиљну депресију. Неко може да се удави у плићаку, а неко плива у океану и ништа му не буде.

Шта нам говори статистика?
- У Србији је ситуација слична као у САД. Суицид изврши између 14 и 15 на 100.000 особа. У Словенији око 20. Фрапантан је податак да је суицид 3 до 4 пута већи код мушкараца него код жена. Ми имамо велики проблем, јер смо научени од малена да морамо да будемо храбри, јаки, да не плачемо... Морам да скренем пажњу да је ситуација у Русији, Белорусији и Украјини много гора – 25 суицида у односу на 100.000 људи, 6 до 7 пута већи код мушкараца него код жена. Ово су подаци пре рата.

Имам утисак да вам је бављење психотерапијом проширило перцепцију. Делујете другачије.
- У праву сте, психотерапија ме је тотално променила.

Шта бисте поручили нашим читаоцима?
- Мислим да би требало да вежбамо да у свакодневном животу избацимо реч „мрзим“. Целог живота се делимо. Најпре на партизановце и звездаше, на власт и опозицију, на партизане и четницке, на вернике и невернике, на ове и оне. Онда мрзимо гужву, понедељак, кишу, људе... Можемо да кажемо другачије – „не волимо“. Велика је разлика у речима, јер чим је у питању глагол волети, макар и у одричном облику, спуштамо се мало у срце. Хајде да пробамо да ширимо љубав, да мало волимо себе, самим тим ћемо и друге заволети. А најтеже нам је да волимо себе.

Требало би да постоји добар проток између главе и срца. Није добро када смо само у срцу, ни када смо само у глави?
- Тако је. Да постигнемо баланс између мозга и срца. Имамо књиге Владете Јеротића и владике Николаја, а ми смо то некако заборавили. Видим да у Србији никад нисмо имали више верника, а мање вере. И ту се делимо. Ако ћете да изађете из цркве, а да не причате са комшијом или братом и кумом, у чему је поента? Опраштање је једна од главних филозофија и мудрости. Питају ме како могу да загрлим неке људе када знам ли шта су рекли за мене. Ја им кажем: „Не занима ме, то су небитне ствари.“ Ако успемо да научимо да праштамо, бићемо много боље.

Да мало спустимо „нос“?
- То је дивно. Када бисмо мало спустили его, много тога бисмо решили. Проблем је мултифакторски и не постоји чаробно решење. Мог прадеду су будили петлови, а Елон Маск љуби жену робота и разговара са њом. Наш мозак није спреман за такав одскок.

А да не причамо о души?
- О томе да не говоримо. О души сам први пут слушао на судској медицини кад су нам објаснили да се тело охлади зато што сва енерија оде у душу. Све је енергија, а ми не пунимо „батерије“. Пунимо телефоне, редовно ресетујемо компјутере, али за себе никада немамо времена. У озбиљном смо дисбалансу. Требало би да мењамо ствари на свакодневном нивоу. „Зорка“ је некада слала запослене на рекреацију седам дана, а данас је то мисаона именица. Можемо да издвојимо бар један дан, тако да почнемо. Сигуран сам да ћемо пронаћи начин да то изведемо.