ТАЈНА ЖИВЉЕЊА

Док су људи били сабијени на гомилу, марва изашла, дочепала се ширине, измешала се и размилела по пољима и градинама. Освануше пусте дубљанске авлије и шорови, само пси остали, завукли се под амбаре и кокошињце, из очајања, од бруке и срамоте, не знају где им је марва, подвили репове, гледају искоса, мутно, није им ни до чега.
Народ тако преноћио под ведрим небом, а сутрадан Немци отерају мушкарце у шабачки логор. Жене и децу пошаљу кућама да виде шта ће и како ће. Жене затекле куће - пустаре, изотварана сва врата, не зна човек одакле да почне, али ево првог посла - вире керови испод амбара, полегли њушкама по земљи у очекивању заслужене казне, скарличу. Настаде мукла тишина, а онда се жене сажалише, почеше грдити керове на начин бескрајног разумевања и отворене привржености, своји смо, шта се ту може:
Марш напоље, шта сте се ту умусили! Нико не би могао сачувати марву, а ви ћете ваљда? Излазите отуда и сместа идите по марву...