МЛАДИЋ С ТРУБОМ У ДОМУ СИНДИКАТА (1)

У Дому синдиката/Раднички Универзитет „Моша Пијаде“, одржавани су скупови синдикалаца, приредбе за државне празнике, Политичке школе, вечерње ош и средње, за престареле/за две године завршиш све и постанеш директор. Касније, Хорске свечаности и сусрети фолклорних група из ех Ју. Беше и биоскоп, са 500 седишта доле, у сали, и 100 на балкону! Раних педесетих филмови су гледани само „преко синдиката“, па смо ишли с родитељима. Потом почеше да приказују филмове „слободно“. Карте смо „вадили“ од 16х, за прву пројекцију - 18х, кад она почне вадиш карте за 20 и 22х. За разлику од биоскопа „Париз“, исти филм био је за све три пројекције, и није се водило рачуна о узрасту, а могао си да купиш не две карте, као у „Паризу“, него-десет! Жива згода! Поставише рекламе за филмове, два излога испред степеништа, и велики у центру Шапца, између Цркве и Народне банке, где је сада семафор, њега тада не беше, није ни било аутомобила. Петнаест минута пред пројекцију домар, Аца Вечериновић - Вечера отвори гвоздена дупла врата/стаклена, и нагрнемо „као мутави“ у предворје. Карте цепа чика Марко. Одатле ка улазу за салу, или степеништем на балкон. У предеворју су били „излози“ с филмовима који долазе. Уз бетонске стубове - пиксле, за пушаче и „грицкаше семенки“. Десно: клозети, посебно „женски“, посебно „мушки“. Заударало је из оба. Скоро сви имали смо код куће нужнике чучавце, па нам је овде било господски, луксуз, ишли смо и кад нас није „терало“. Сваки филм је имао филмски журнал. Трајао је и по пола сата, нешто попут данашњих ТВ Дневника, наравно политика и политичари/а ко би други! Старији су ово волели више од филма. За нас, млађе, тешка гњаважа. Пропуштали смо журнале, уз цигаре и семенке у предворју. Огромне гужве биле су за филм „Младић с трубом“, мелодрама с Кирк Дагласом у главној улози. Момци су куповали трубе, па се ноћу није могло спавати од фрајера који су вежбали сањајући да и они постану трубачи, да тако заводе цуре. Најбољи су наступали на аудицијама, ако прођу свирали су на игранкама по школама, и у летњим баштама/“Зелени венац“, „Ловац“, а недељом у шабачком Позоришту/музички матине у једанаест. Били смо претеча сабора трубача у Гучи, само што се трубио до тада неподобан и забрањиван џез. Кирк Даглас, ето, скину „забрану“. Кад је десет кодина касније Кирк боравио у Југославији, Милић од Мачве га доведе у Белотић. Исприча му о помами за Кирковим филмом, и за трубама, средином педесетих. Потом смо играли фудбал на мале голиће, падала је киша, а Кирк и глумци у белим оделима. Стеван Цвејић-Пурца давао им је голове, па су Амери предали меч, блатњави и задихани. Из мог, бен(т)скобарског друштва, кад смо поодрасли, Мића Поповић-Поп, био је слика и прилика Кирк Дагласа. Усликах га у мом карираном сакоу, и у мом дворишту, Карађорђева 21, ту је данас хотел „Слобода“. Нема више биоскопа у Дому синдиката, нема чика Аце и чика Марка, нема старе Бен(т)ске баре, нема Милића од Мачве, Кирк Дагласа, нема ни Миће Поповића, преминуше и његове сестре Мира и Вера, и више од пола мог некадашњег друштва. Остадоше на ретким фоткама, и у овим мојим сећањима. Ето шта вам је живот! Пфу! Прође за трен, са свим нашим пријатељима и непријатељима. Зато, рекох ли?, загледајмо се у себе, поштујмо се и помажимо, манимо се паланачких подметања ногу и трачева.