СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
КАРАЂОРЂЕВОМ УЛИЦОМ
Данашњи темпо живита све мање нам даје времена да размишљамо односно сагледавамо муњевите промене града у којем живимо. Стара здања уз помоћ савремене механизације нестају преко ноћи. Већ сутрадан почиње копање темеља за нови објекат који никне тако брзо да се ми већ после неколико месеци несећамо шта се ту пре налазило. Град мења своје лице, нажалост, врло често у негативном изгледу јер прошло је оно време када се гледало да нови објекат који се подиже буде архитектонски стилизован према околним зградама. У свету се то ради као и пре са пуно пажње али ми, нажалост, данас као да нисмо део тог културног света. Крајем деветнаестог века, када је централно језго Шапца почело да се гради, веома се водило рачуна о изгледу грађених објеката и о њиховом међусобном уклапању у околину, односно изглед целе улице. Све је било складно - висина зграда, боја фасада, положај и величина капија, декорација фасада, па чак и изглед металних поклопаца подрумских и таванских прозора. Улице Шапца биле су као насликане и зато је град и понео назив Мали Париз чиме данас можемо само да се хвалимо и, нажалост, само сећамо.
Овом приликом желим да вам прикажем како је временом мењао свој изглед почетак Карађорђеве улице која се претходно звала Београдска улица јер се налазила на путу ка Београду. Пре 1900. године на простору данашње Старе робне куће налазио се хотел и гостионица „Париз“ испред које је била постављена дугачка тенда за прављење хладовине гостима. На фасади зграде стајао је ћирилични натпис ““ „Гостионица“, а десно од улаза латинични - „Цафе де пари“. По шабачким улицама у то време није било засађеног дрвећа као данас, али су се зато пред кафанама постављала мања бурад са земљом и засађеним лијандерима или неком другом врстом зеленила што је украшавало улице. Улице су биле калдрмисане, а прашине у изобиљу. Због тога су власници објеката прскали водом простор испред својих локала.
Од гостионице „Париз“ ка центру града налазиле су се две лепе спратне зграде, затим две приземне. Пета је већ стајала на центру града где се данас налази зграда банке.
У односу на фотографију са краја ЏИЏ века тај део Шапца до данас је тотално изменио свој изглед.
Током Првог светског рата Аусртијанци су са ратних бродова на Сави и кленачке обале тукли топовима град. Толико су уништили тај део улице да су касније све оштећене зграде морале бити порушене. По завршетку рата, на место некадашње гостионице „Париз“ подигнут је већи истоимени хотел и пивница „Париз“ који је до Другог светског рата држао Јанко Гроздић. Погинуо је на почетку рата. Посао у хотелу где је радио и биоскоп наставља његов нећак Петко Гроздић.
Након ослобођења зграда је национализована и у њој је радио биоскоп „Париз“ све до рушења зграде 1964. године када се на том простору подиже стамбено-пословна зграда, тзв. Нова робна кућа „НАМА“. Она је заузела простор од поште до банке на центру града, а својим стилом Шабац је могао да добије само назив Мали Шангај ЏИЏ века. Био је то почетак уништавања Малог Париза и време када су зграде грађене као коцке од бетона и стакла, а грађани су желели да станују што ближе центру града. Нека је и на бандери али само да је у центру.
Морам рећи да се уз биоскоп „Париз“ налазила официрска менза из које су стално излазили разни мириси јела. У наредних неколико локала ка центру града до улице био је Савез слепих, Лале сајџија, фризерка Вана, Зора шнајдерка, Електро центар, фотограф, продавница „Фрушка Гора“. Стално су се мењали корисници тих локала док су се у двориштима налазили станови. Тим делом Карађорђеве улице шетали су млађи Шапчани. То је био чувени корзо који се протезао од простора зграде Шабачке поште преко центра па до баште „Дрина“ која се налазила наспрам данашњег Културног центра Шабац у Господар Јевремовој улици.
Неоспорно је да су Аустријанци током Првог светског рата ишли на то да тотално униште Шабац јер смо им убили краља. Уништени и опљачкани Шабац зато је и назван Српски Верден, по граду Вердену у Француској који су Немци уништили. Њима је то био ратни задатак, али оно што су наши вечити непријатељи започели, наше мудре архитекте и грађевинари су наставили. Прво су рушили лепе и здраве зграде а онда и целе делове улица. Можда је боље да све то нисам пратио и снимао. Мање би болело. За наук будућим генерацијама све ћу приказати у наредним бројевима. Питам се само шта би радио господар Јеврем да се неким чудом дигне из земље са пуном кубуром у руци.
Овом приликом желим да вам прикажем како је временом мењао свој изглед почетак Карађорђеве улице која се претходно звала Београдска улица јер се налазила на путу ка Београду. Пре 1900. године на простору данашње Старе робне куће налазио се хотел и гостионица „Париз“ испред које је била постављена дугачка тенда за прављење хладовине гостима. На фасади зграде стајао је ћирилични натпис ““ „Гостионица“, а десно од улаза латинични - „Цафе де пари“. По шабачким улицама у то време није било засађеног дрвећа као данас, али су се зато пред кафанама постављала мања бурад са земљом и засађеним лијандерима или неком другом врстом зеленила што је украшавало улице. Улице су биле калдрмисане, а прашине у изобиљу. Због тога су власници објеката прскали водом простор испред својих локала.
Од гостионице „Париз“ ка центру града налазиле су се две лепе спратне зграде, затим две приземне. Пета је већ стајала на центру града где се данас налази зграда банке.
У односу на фотографију са краја ЏИЏ века тај део Шапца до данас је тотално изменио свој изглед.
Током Првог светског рата Аусртијанци су са ратних бродова на Сави и кленачке обале тукли топовима град. Толико су уништили тај део улице да су касније све оштећене зграде морале бити порушене. По завршетку рата, на место некадашње гостионице „Париз“ подигнут је већи истоимени хотел и пивница „Париз“ који је до Другог светског рата држао Јанко Гроздић. Погинуо је на почетку рата. Посао у хотелу где је радио и биоскоп наставља његов нећак Петко Гроздић.
Након ослобођења зграда је национализована и у њој је радио биоскоп „Париз“ све до рушења зграде 1964. године када се на том простору подиже стамбено-пословна зграда, тзв. Нова робна кућа „НАМА“. Она је заузела простор од поште до банке на центру града, а својим стилом Шабац је могао да добије само назив Мали Шангај ЏИЏ века. Био је то почетак уништавања Малог Париза и време када су зграде грађене као коцке од бетона и стакла, а грађани су желели да станују што ближе центру града. Нека је и на бандери али само да је у центру.
Морам рећи да се уз биоскоп „Париз“ налазила официрска менза из које су стално излазили разни мириси јела. У наредних неколико локала ка центру града до улице био је Савез слепих, Лале сајџија, фризерка Вана, Зора шнајдерка, Електро центар, фотограф, продавница „Фрушка Гора“. Стално су се мењали корисници тих локала док су се у двориштима налазили станови. Тим делом Карађорђеве улице шетали су млађи Шапчани. То је био чувени корзо који се протезао од простора зграде Шабачке поште преко центра па до баште „Дрина“ која се налазила наспрам данашњег Културног центра Шабац у Господар Јевремовој улици.
Неоспорно је да су Аустријанци током Првог светског рата ишли на то да тотално униште Шабац јер смо им убили краља. Уништени и опљачкани Шабац зато је и назван Српски Верден, по граду Вердену у Француској који су Немци уништили. Њима је то био ратни задатак, али оно што су наши вечити непријатељи започели, наше мудре архитекте и грађевинари су наставили. Прво су рушили лепе и здраве зграде а онда и целе делове улица. Можда је боље да све то нисам пратио и снимао. Мање би болело. За наук будућим генерацијама све ћу приказати у наредним бројевима. Питам се само шта би радио господар Јеврем да се неким чудом дигне из земље са пуном кубуром у руци.
Најновији број
18. април 2024.
