ХЕРКУЛЕС У ДОМУ СИНДИКАТА (3)

Почетком шездесетих хит филмови у Дому синдиката били су италијански псеудоисторијски о Херкулесу/Стив Ривс. После њих, куповали смо књигу Како постати атлета. Не беше тада „теретана“, сами смо правили бучице: напунимо лименке бетоном и ставимо шипку, па вежбамо. Најразвијотка међу нама беше Бен(т)скобарчанин Среја Јевтић, наш Стив Ривс, усликах га. Дом синдиката је приказивао и нецензурисане филмове. Пројекција у подне, бесплатно, за „најважније“ људе Шапца. Ту смо спадали и ми, млади ствараоци. Одгледамо филм, поделе нам папириће, са: Да? Не? Никада није било заокружено - НЕ! Љубавни случај службенице птт/ наш, Ева Рас, гола развија тесто за гибаницу, док се гибаница пече Ева се гола одмара, црни мачор преде изваљен на њену гузу. Јапански „Царство чула“. Пазолинијеви спектакли: Декамерон, Цвет хиљаду и једне ноћи, Кентерберијске приче. Бертолучијев „Последњи танго у Паризу“. За ово треба да захвалимо Шапчанима Верољубу Павловићу и Владимиру Јовичићу, нажалост сада покојницима. Могли смо на благајни да купимо филмске плакате и фотке из филма. У Синдикату и вентилаторе с топлим и хладним ваздухом, три деценије пре данашње помаме за климама. Кад сам постао просветар, доводио сам овде чланове моје кино секције. У Дом синдиката сам последњи пут отишао уочи НАТО бомбардовања. Слоба, те вечери, рече у тв Дневнику, нема опасности од напада, идите где вам воља. Само што седосмо, огласише се сирене. Коју годину касније, у току неке пројекције обруши се кров Дома синдиката. Од тада, овај биоскоп је затворен. У подруму је „камерни“ биоскоп ЛМ. Биоскопима дођоше главе плејери и компјутери. Седиш код куће, укуцаш на гуглу назив жељеног филма, и „ете га“, можеш и да га нарежеш. Платно у сали Синдиката беше заштићено црвеном сомотском завесом која се отварала пред почетак филма. Од среће, отпочнемо да аплаудирамо. Толико смо волели филмове да смо чували и поништене улазнице, и називе филмова, у посебној свешчици. Мој друг Јован Славковић Пине је предњачио по томе. Средином седамдесетих обрео сам се у Лондону. Лутајући четвртима, видим групу момака са догама. Један од момака ухвати ме за крагну. Гледа у мене, ја у њега, има крупне зелене очи. Милета! Киноапаратер из Дома, који нам је из кабине пуштао плоче. Емигрирао, да не служи војску. Милета ме сваког дана чекао испред хотела „Албатрос“. Поклонио ми је ЛП, са раритет снимцима Ерика Бардона и Енималса. Водио ме и у Холанд парк, где се састају наши емигранти, ту кувају српски пасуљ. Милета се вратио у Шабац крајем осамдесетих, убрзо је преминуо. Ерик Бардон је двапут гостовао у Београду. Одседао је код мог френда Пеце Поповића, уредника Џубокса, ја бејах уредник за рок поезију. Пеца ме звао телефоном да дођем с гомилом Бардонових плоча које имам, да се усликамо. Спопаде ме трема, не одох, сад се кајем. Недавно, јавља ми се из Лас Вегаса шабчки легендарни хипик Драган Шкорић Шкорија, седамдесетих је отишао преко Баре. Једно време био је у екипи бенда Тхе Греатефул Деад. Кад је лидер бенда Џери Гарсија преминуо, Шкорија се запослио у Бардоновој екипи. Бардон имао концерт. Шкорија рече концерт се завршио, урокали се од пива. Ево ти Бардона, да ти каже - Добро вече. Како си? И чух преко слушалице мумлање на српском, Бардон је ове речи научио од Пеце Поповића. Шкорија и ја смо често ишли у Београд, да по комисионима купујемо плоче. Упознали смо се захваљујући Френк Запи, имао сам Запину прву лонгплејку.