ТЕОЛОГ НИКОЛА КОВАЧЕВИЋ
О ПРАЗНИКУ УЛАСКА ХРИСТОВОГ У ЈЕРУСАЛИМ
Празник који у годишњем богослужбеном циклусу увек бива на седам дана пре Васкрса називамо Цвети. Догађаји везани за Цвети су подробно описани у Јеванђељима, особито у Јеванђељу по Јовану. На основу ових описа видимо да је овај празник двојак по свом смислу и значењу, али и по историјским околностима, које празнујући, увек изнова у својим животима оживљавамо древни садржај и смисао којим одише свако Христово дело међу људима. Први део овог празника јесте чудо љубави и свемоћи Божије, које се догодило у Витанији, селу надомак Јерусалима, а други део представља оно што се десило наредног дана у Јерусалиму и што природно следи кад се човек увери у присуство живог Бога међу људима. Све то, пак, заједно јесте чудо хришћанског оптимизма, трезвеног, реалног, нимало патетичног, него надасве екстатично радосног. Шта је то, дакле, о чему празник Цвети сведочи?
Јеванђеља нам казују да је Богочовек Исус Христос имао пријатеље које је много волео, Лазара и његове сестре Марту и Марију. Десило се једном приликом да се Лазар разболео, док је Христос био далеко од Јерусалима. Кад су о томе Христу јавили, Он само кратко рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“ (Јн 11,4). Када је, пак, стигао у Витанију након четири дана, Исуса среће Марта са речима: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“ (Јн 11,21). Христос, пак, одговара: „Васкрснуће брат твој“ (11,23). Исповедивши веру у свеопште васкрсење, Марта, даље, слуша Христа који јој саопштава разлог свеопштег васкрсења: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће“ (11, 25). Упутивши се са сестрама ка гробу свога пријатеља, Христос је, дубоко потресен, заплакао и ожалостио се видећи тугу сестара и оних Јудејаца који су дошли да их у жалости утеше. Видевши Његове сузе неки од оних који су ту стајали су коментарисали: „Гле, како га љубљаше“, а други, опет: „Не могаше ли овај (Исус) који отвори очи слепоме учинити да и овај (Лазар) не умре?“ (Јн 11,36-37). Кад дођоше на гроб, Исус рече да се са улаза у гробницу склони камен, и заблагодаривши Оцу своме, повика громким гласом: „Лазаре, изађи напоље!“ (11,43). Са помешаним осећањима неизвесности, страха, зебње, неверице и слутње, присутни Јудејци, свако по мери своје вере у Бога, ишчекују оно што ће се збити. И догоди се да из гробне пећине „изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“ (11,44). Оно што је оживевши Лазара учинио, Христос довршава речима: „Раздрешите га и пустите нека иде“ (11,44). Вест о овом догађају се брзо проширила до Јерусалима, тако да су многи долазили да виде Исуса и Лазара који би мртав, па оживе. Сутрадан, на Христу се обистинило старо пророштво да ће на магарцу јашући ући у Јерусалим. Међутим, самоунижење Христово, који никада није тражио славу и почаст од људи, претвара се прослављање и поздрављање Исуса Христа као цара. Наиме, многи људи, и особито међу њима деца, махали су палмовим гранчицама и узвикивали древни поздрав којим су се смели поздрављати само цареви: „Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев“ (Јн 12,13). А јеванђелист Матеј додаје овом опису и речи: „А кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21,10).
Јеванђеља нам казују да је Богочовек Исус Христос имао пријатеље које је много волео, Лазара и његове сестре Марту и Марију. Десило се једном приликом да се Лазар разболео, док је Христос био далеко од Јерусалима. Кад су о томе Христу јавили, Он само кратко рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу“ (Јн 11,4). Када је, пак, стигао у Витанију након четири дана, Исуса среће Марта са речима: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“ (Јн 11,21). Христос, пак, одговара: „Васкрснуће брат твој“ (11,23). Исповедивши веру у свеопште васкрсење, Марта, даље, слуша Христа који јој саопштава разлог свеопштег васкрсења: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће“ (11, 25). Упутивши се са сестрама ка гробу свога пријатеља, Христос је, дубоко потресен, заплакао и ожалостио се видећи тугу сестара и оних Јудејаца који су дошли да их у жалости утеше. Видевши Његове сузе неки од оних који су ту стајали су коментарисали: „Гле, како га љубљаше“, а други, опет: „Не могаше ли овај (Исус) који отвори очи слепоме учинити да и овај (Лазар) не умре?“ (Јн 11,36-37). Кад дођоше на гроб, Исус рече да се са улаза у гробницу склони камен, и заблагодаривши Оцу своме, повика громким гласом: „Лазаре, изађи напоље!“ (11,43). Са помешаним осећањима неизвесности, страха, зебње, неверице и слутње, присутни Јудејци, свако по мери своје вере у Бога, ишчекују оно што ће се збити. И догоди се да из гробне пећине „изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано“ (11,44). Оно што је оживевши Лазара учинио, Христос довршава речима: „Раздрешите га и пустите нека иде“ (11,44). Вест о овом догађају се брзо проширила до Јерусалима, тако да су многи долазили да виде Исуса и Лазара који би мртав, па оживе. Сутрадан, на Христу се обистинило старо пророштво да ће на магарцу јашући ући у Јерусалим. Међутим, самоунижење Христово, који никада није тражио славу и почаст од људи, претвара се прослављање и поздрављање Исуса Христа као цара. Наиме, многи људи, и особито међу њима деца, махали су палмовим гранчицама и узвикивали древни поздрав којим су се смели поздрављати само цареви: „Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев“ (Јн 12,13). А јеванђелист Матеј додаје овом опису и речи: „А кад Он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21,10).
Најновији број
18. април 2024.
