ЈЕДАН ДАН ЖИВОТА МАМЕ ХУАНИТЕ

ХИ „Зорка“, педесетих! Захваљујући њој, изграђена су шабачка насеља Бен(т)ска бара и Тркалиште, и прва два солитера у Шапцу, звали смо их ““ Зоркини. „Зорка“ је имала и биоскопску салу. Пројекције од седам увече, „богу иза ногу“. Тада се Поп Лукина улица завршавала тек што крочиш у њу. До „Зоркиног“ биоскопа идеш калдрмом, са обе стране баште и њиве. Пут су осветљавале „миркаве сијалице на бандерама, кере“ лају. Карте смо куповали од портира. У време пројекције, нисмо изводили чивије, били смо преморени од пешачења. Мука те хвата кад помислиш на повратак. Понекад смо остајали да преноћимо код другара, у Зоркином насељу. Ако не, у повратку свратимо у кафаницу „Зора“, испред „Шарана“, да се окрепимо. Уз ову кафаницу, у дну дворишта, у Карађорђевој улици, становао је и мој нешто млађи друг Сретен Савић. У „Зоркином биоскопу“ гледали смо циклус филмова Хемфрија Богарта. А тек „Гилда/Ђилда“, са риђокосом Ритом Хејворт. Рита пева, и скида, на секстуц начин, дугачку рукавицу, која јој је досезала до рамена. Скини и другу!, викали смо. Јадничци! Па мексички филм „Један дан живота“, о мами Хуанити. На рођендан јој долази син, официр, сутрадан ће га стрељати, држао је страну револуционарима/народу. Последња жеља да види маму Хуаниту, да јој с маријачијима отпева „Један дан живота“. Е, тада се у „Зоркин“ биоскоп ишло масовно, као на шабачки вашар, и на корзо. Кад маријачи запевају, цела сала је плакала, а кад су младог официра стрељали на мајчине очи, падало се у несвест. На недељним матинеима у Народном позоришту, „Маму Хуаниту“ је певао тада млади Мидин, сада лекар, у иностранству. „Зорка“ је имала Здравствену станицу. Редари износе онесвешћене, лекари их у ходнику враћају „у свест“. Осу се публика, због телевизора, највише су их куповали „Зоркаши“, имали су највеће плате. „Зорка“ уступи апаратуру и филмове школи на Ориду, тамо сам радио. Једном, дежурни пусти „Заседу“, Живојина Павловића. У сред филма, комитетлија дође у село, тражи жито и од учитељице. Она нема, мора да му да „ону ствар“. Дежурни заустави апаратуру, не искључи лампу. Силоватељу лампа проврте рупу на гузи, деца да пресвисну од смеха. Много година касније, добијем прву награду Вечерњих новости за фељтон о Милошу Црњанском и Бори Станковићу. Јави ми се, замислите, Живојин Павловић, рођени Шапчанин. Фељтони му се свиђају, нарочито онај о Бори, он једино Борина дела држи од књига. Позива ме на ручак у Београд. Одем с Јованом Рукавином, испричам за изгорелу гузу, пресавијао се од смеха и Жика, рече гуза глумца Северина Бијелића. Скупљао је Жика и библиотеку „Зенит“, фалили му „Пирати“. Имао сам две, па сам му једну поклонио. Данас је ХИ „Зорка“ рушевина. И Здравствена станица, и велики ресторан, и радничко насеље. Сала биоскопа постоји, служи у друге сврхе, недавно је обиђох, а Стеван Карић је услика. „Зорка“ је имала свој лист, и Културно-уметничко друштво. Организатор беше мој друг Брана Перић, сада успокојени. Био сам почасни члан, учествовао сам на Радничким сусретима широм Југославије. Слободан Пајић - Боце је излагао своје слике, ја сам казивао стихове. Годинама сам трагао за филмом „Један дан живота“. Пронађох га пред нову 2010., у видео клубу „Дансан“, у Мали, код Мемиша Аљића. Одвео ме млади шабачки писац Ђорђе Богојевић...