СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ПОСЛЕРАТНА ШАБАЧКА РАЗГЛАСНА СТАНИЦА
Данас у ери високих технологија већина наших младих суграђана вероватно не зна шта је улични разглас. Интернет је свет претворио у глобално село. Информације муњевито лете светом. Улицом иду млади , у рукама држе мобилне телефоне а прсти им само лете по тастатурама док се међусобно ,,дописују“. Стичем утисак да им је лакше да једни другима шаљу поруке него да међусобно разговарају. То је реална слика данашњег времена. Пре 60 година систем информисања у Шапцу био је савим другачији. После Другог светског рата нисмо имали телевизију. Понеко је имао радио апарат купљен преко Синдиката, а за најбржи начин електронског информисања грађана коришћен је улични разглас. И данас је то најбржи пут да информација стигне до грађана. Радио је на другом месту, ТВ на трећем и на крају локална штампа.
За време окупације Шапца Немци су били поставили своју разгласну станицу у Главној улици, данас Господар Јевремова бр. 40, у којој се на спрату налазило појачало марке Пхилипс снаге 200 њ, мали студио са грамофоном и микрофоном преко којег су се грађанима Шапца издаване наредбе и пуштана нацистичка музика. Појачало је било спојено електричним водовима са великим звучницима који су били постављени на уличним бандерама по граду. Приликом повлачења из Шапца тај систем озвучења остао је у граду, вероватно некомплетан али су га наши техничари оспособили и ставили у функцију за информисање и забављање грађанства.
Било је то 1945. године када су улицама града Шапца одјекивале слободарске песме, руске ,,Волга, Волга“ и ,,Каћуша“ док смо били у љубави са Русима. Након резолуције Информбироа емитована музика се мења, а преко звучника постављеним на уличним раскрсницама по целом граду одјекивали су звуци само наших песама. Преко разгласа могли су да певају грађани Шапца који су били слухисти и разуме се - политички подобни. Није постојала крута програмска шема разгласне станице. Емитовани програм зависио је од дневних догађања у граду. До података шта се емитовало преко разгласа дошао сам на основу изјава и сећања суграђана који су у то послератно време били стари око 20 година јер писани траг нажалост није остављен. Разгласну станицу је Народни фронт технички обновио. Богдан Кнежић био је њен директор и спикер, а помоћно техничко особље били су Лазар Грујић ““ Лале и Милорад Папић ““ Мика који касније прелазе да раде у шабачким биоскопима. Информације које сам добио од Ненада Јефтића, Рацета Мушкиновића, Александра-Кепе Ивановића и из дневника Александра Милошевића биле су ми драгоцене уз напомену да је ова тема само делимично истражена.
Многи стари Шапчани сећају се разгласне станице. Сви су ми говорили о човеку по надимку Дасина који је био одговоран за рад разгласне станице. Одређивао је где ће се постављати звучници, ко ће певати, вршити преносе фудбалских утакмица ФК „Мачва“ и преносе радио емисија.
Богдан Кнежић-Дасина рођен је у Сплиту 1925. године, а дошао је у Шабацу 1940-41. са мајком, очухом, полусестром и два брата. Завршава гимназију у Шапцу. Из Пограничне страже бежи у партизане, након ослобођења у Шапцу стиче широк круг пријатеља. Био је веома интелигентан, велики љубитељ музике, озбиљан , дружељубив и физички веома маркантан па му другови по шабачком обичају дају надимак Дасина. Пун идеја уз помоћ својих другова Бране Шкулића, Мике Папића, Слободана Мишковића, Петра Перића, наставника физичког васпитања и других ,,уметничких душа“ тих година осмишљава програм разгласне станице. Као учеснике програма доводи Радивоја Марковића-Раћу, фрулаша Саву Јеремића, певаче Душана Јакшића и Предрага Гојковића Цунета. Шабачки разглас постаје пратећа Радио Шапца. Озвучење је радило најчешће када је било грађана на улицама, а обавезно петком суботом и недељом. Посебан програм био је у току уличних манифестација и првомајских парада. Озвучење је оживљавало град а Дасина је увек имао нове идеје. Једна од њих била је и летња пешчана плажа на обали Саве у Кленку која се налазила преко пута Старог града. На плажи су биле постављене кабине, радио је бифе, продавао се сладолед. Маса Шапчана тамо је ишла на купање. Бродић је вукао дерглију са којом су се Шапчани превозили преко на купање. Био сам десетогодишњак. Сећам се те кленачке плаже. Требало је да прође неколико деценија да слична плажа буде и на шабачкој страни. Дасина је имао афинитета за туризам и у оно сиромашно време многе његове идеје могле су бити лакше реализоване него данас. Његови сарадници писали су и уличне паное за игранке, забаве, спортске сусрете. Били су то ондашњи билборди. Разгласна станица није имала устаљено место рада. Налазила се на спрату хотела Зелени венац наспрам данашњег паркинга, касније у супротном делу хотела у Карађорђевој улици па на спрату зграде позоришта. Разлог сељакања остао ми је непознат, а 1957. године преко разгласне станице у Шапцу вршен је и пренос емисије Радио Београда ,, Жеље слушалаца“ у 18.20 часова.
Нема тачних података када је и зашто престала са радом разгласна станица и када су велики звучници поскидани са електричних стубова. У целом граду остао је само један звучник који се и данас налази, боље рећи крије у Градском парку на врху дрвене бандере у близини старог бункера, деценијама одолева времену, крије се у лишћу крошњи и као да чека неко ,,своје време“ и хоће да се и он чује. Шта мислите шта би рекао.
Ако имате више информација о раду некадашњег разгласа молио бих Вас да ми јавите. Дасина је једно време радио у ,,Путнику“ који се налазио у малој приземној згради до СУП око 1966. године одлази у Београд да ради у Бироу за организацију одмора. Богдан Кнежић ““Дасина своје пензионерске дане. Крај свог живота 1998. године дочекао је у Сарајеву. У Шапцу је остао запамћен као угледан грађанин који је имао пуно пријатеља. Једна изрека каже: “Човек живи док га се други сећају“. Потврдило се да човека који је водио разгласну станицу Шапчани нису заборавили.
За време окупације Шапца Немци су били поставили своју разгласну станицу у Главној улици, данас Господар Јевремова бр. 40, у којој се на спрату налазило појачало марке Пхилипс снаге 200 њ, мали студио са грамофоном и микрофоном преко којег су се грађанима Шапца издаване наредбе и пуштана нацистичка музика. Појачало је било спојено електричним водовима са великим звучницима који су били постављени на уличним бандерама по граду. Приликом повлачења из Шапца тај систем озвучења остао је у граду, вероватно некомплетан али су га наши техничари оспособили и ставили у функцију за информисање и забављање грађанства.
Било је то 1945. године када су улицама града Шапца одјекивале слободарске песме, руске ,,Волга, Волга“ и ,,Каћуша“ док смо били у љубави са Русима. Након резолуције Информбироа емитована музика се мења, а преко звучника постављеним на уличним раскрсницама по целом граду одјекивали су звуци само наших песама. Преко разгласа могли су да певају грађани Шапца који су били слухисти и разуме се - политички подобни. Није постојала крута програмска шема разгласне станице. Емитовани програм зависио је од дневних догађања у граду. До података шта се емитовало преко разгласа дошао сам на основу изјава и сећања суграђана који су у то послератно време били стари око 20 година јер писани траг нажалост није остављен. Разгласну станицу је Народни фронт технички обновио. Богдан Кнежић био је њен директор и спикер, а помоћно техничко особље били су Лазар Грујић ““ Лале и Милорад Папић ““ Мика који касније прелазе да раде у шабачким биоскопима. Информације које сам добио од Ненада Јефтића, Рацета Мушкиновића, Александра-Кепе Ивановића и из дневника Александра Милошевића биле су ми драгоцене уз напомену да је ова тема само делимично истражена.
Многи стари Шапчани сећају се разгласне станице. Сви су ми говорили о човеку по надимку Дасина који је био одговоран за рад разгласне станице. Одређивао је где ће се постављати звучници, ко ће певати, вршити преносе фудбалских утакмица ФК „Мачва“ и преносе радио емисија.
Богдан Кнежић-Дасина рођен је у Сплиту 1925. године, а дошао је у Шабацу 1940-41. са мајком, очухом, полусестром и два брата. Завршава гимназију у Шапцу. Из Пограничне страже бежи у партизане, након ослобођења у Шапцу стиче широк круг пријатеља. Био је веома интелигентан, велики љубитељ музике, озбиљан , дружељубив и физички веома маркантан па му другови по шабачком обичају дају надимак Дасина. Пун идеја уз помоћ својих другова Бране Шкулића, Мике Папића, Слободана Мишковића, Петра Перића, наставника физичког васпитања и других ,,уметничких душа“ тих година осмишљава програм разгласне станице. Као учеснике програма доводи Радивоја Марковића-Раћу, фрулаша Саву Јеремића, певаче Душана Јакшића и Предрага Гојковића Цунета. Шабачки разглас постаје пратећа Радио Шапца. Озвучење је радило најчешће када је било грађана на улицама, а обавезно петком суботом и недељом. Посебан програм био је у току уличних манифестација и првомајских парада. Озвучење је оживљавало град а Дасина је увек имао нове идеје. Једна од њих била је и летња пешчана плажа на обали Саве у Кленку која се налазила преко пута Старог града. На плажи су биле постављене кабине, радио је бифе, продавао се сладолед. Маса Шапчана тамо је ишла на купање. Бродић је вукао дерглију са којом су се Шапчани превозили преко на купање. Био сам десетогодишњак. Сећам се те кленачке плаже. Требало је да прође неколико деценија да слична плажа буде и на шабачкој страни. Дасина је имао афинитета за туризам и у оно сиромашно време многе његове идеје могле су бити лакше реализоване него данас. Његови сарадници писали су и уличне паное за игранке, забаве, спортске сусрете. Били су то ондашњи билборди. Разгласна станица није имала устаљено место рада. Налазила се на спрату хотела Зелени венац наспрам данашњег паркинга, касније у супротном делу хотела у Карађорђевој улици па на спрату зграде позоришта. Разлог сељакања остао ми је непознат, а 1957. године преко разгласне станице у Шапцу вршен је и пренос емисије Радио Београда ,, Жеље слушалаца“ у 18.20 часова.
Нема тачних података када је и зашто престала са радом разгласна станица и када су велики звучници поскидани са електричних стубова. У целом граду остао је само један звучник који се и данас налази, боље рећи крије у Градском парку на врху дрвене бандере у близини старог бункера, деценијама одолева времену, крије се у лишћу крошњи и као да чека неко ,,своје време“ и хоће да се и он чује. Шта мислите шта би рекао.
Ако имате више информација о раду некадашњег разгласа молио бих Вас да ми јавите. Дасина је једно време радио у ,,Путнику“ који се налазио у малој приземној згради до СУП око 1966. године одлази у Београд да ради у Бироу за организацију одмора. Богдан Кнежић ““Дасина своје пензионерске дане. Крај свог живота 1998. године дочекао је у Сарајеву. У Шапцу је остао запамћен као угледан грађанин који је имао пуно пријатеља. Једна изрека каже: “Човек живи док га се други сећају“. Потврдило се да човека који је водио разгласну станицу Шапчани нису заборавили.
Најновији број
18. април 2024.
