СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ЗВУЦИ СА СТАРОГ ГРАМОФОНА
Као и за сваку нову светску иновацију тако је и за грамофон требало да прођу године, да би се нови технички проналазак појавио на светском тржишту. „Машина која говори“ био је први назив који је Томас Едисон патентирао 1877. године. Емил Берлинер знатно је усавршио Едисонов проналазак, назвао га грамофон и патентирао га 1887. године.
Од тада звуци са грамофона муњевито су почели да се шире светом. Створена је механичка справа која је репродуковала звук са грамофонских плоча које су биле сличне данашњим. Након фото апарата са којим се могла снимати и сачувати слика, грамофон је био ново техничко откриће предвиђено за забаву људи широм света. Почела је трка за зарадом, грамофони су усавршавани и масовно произвођени. У исто време фирме које су производиле грамофоне, морале су да уз њих нуде и грамофонске плоче. Без актуелних и интересантних снимака на грамофонским плочама грамофони су били „неме“ машине. Зато су техничари почели да путују по свету, освајају нова тржишта, носећи са собом тешку и гломазну опрему за снимање грамофонских плоча. Они су најчешће снимали националну музику земаља где су се грамофони и продавали.
У Сарајеву је 1890. године извршено демонстрирање грамофона, а техничар Франз Хампе тражио је по хотелима и кафанама најбоље музичаре чији је репертоар снимао. Снимци су бележени на посебним воштаним дисковима који су се слали у Хановер где су се са њих снимци преносили на грамофонске плоче предвиђене за продају. Приликом једне своје експедиције у Босну 1907. године Франз Хампе је у кафани ,,Дарива“ поред реке Миљацке слушао песме Васе Станковића Андолије из Шапца који је имао дванаесточлани оркестар.Том приликом снимљено је 27 песама Андолијиног оркестра који је у то време био веома популаран у Босни.
Интересантно је да је 1908. године у Сарајеву снимљено и музицирање циганског оркестра из села Маови код Шапца. Оркестар је водио Станоје В. Тодоровић који је дошао у Сарајево 1881. године. Време и ратови избрисали су све трагове о његовом животу и раду. Остале су само грамофонске плоче које су се касније слушале у Србији. Треба напоменути да су тадашњи музичари добијали веома скромне хонораре приликом снимања. Шапчанин Душан Митровић, оперски певач, и Капела Цицварића 1909. године снимили су велики број народних песама.
Поред ових музичара из Шапца, до почетка Првог светског рата, у Србији је направљен велики број аудио записа. Снимљене су изведбе десетине музичара из Србије, химна, диалози глумаца током позоришних представа, хумореске све у циљу да се грамофони што масовније продају. Истовремено се издају бесплатни каталози сниљених грамофонских плоча а у новинама се рекламирају разни типови грамофона који освајају Србију. Грамофон и грамофонске плоче постају средство за ширење и размену националних музика широм света јер у то време радио програм још није постојао. Снимало се акустично што значи да се свирало и певало у велику трубу која је звуководима била спојена са машином за снимање. Микрофон као и електрично напајање нису постојали. Електрично снимање грамофонских плоча настало је око 1926. годин. Ти снимци били су много квалитетнији.
У току десетогодишњег истраживања ове области дошао сам до следећег сазнања. Од 1907. до 1940. године из Шапца и Мачве грамофонске плоче су снимили: Васа Станковић Андолија, Станоје Тодоровић, Цицварићи, Душан Митровић, Софка Николић, Шуле Радосављевић, Бора Јанић, Сека Михајловић, Милан Тимотић и Ђокица Шапчанин. Цифра десет заиста је импозантна и говори да је Шабац био град музике и музичара од којих су већина постигли велику музичку славу. Продаја грамофона и нихово рекламирање у шабачкој штампи почело је око 1926. године. Грамофони су коришћени у кафанама, кућама богатијих Шапчана, на излетима и током приказивања немих филмова.
У Шапцу није било много грамофона јер је било доста живе музике. Постојало је неколико хорова и оркестара. Бројне забаве, позоришне представе и хумористичке вечери потиснуле су грамофон. Приређујући изложбу о шабачким музичарима „Траг песме“ 2007. године једва сам успео да обезбедим осам старих грамофона и известан број плоча. Старе грамофонске плоче скоро су биле неупотребљиве. Већина корисника грамофона са 78 обртаја нису исправно користили грамофонске плоче.
У циљу заштите оно мало сачуваних плоча навешћу нека корисна упутства. Плоче су лако ломљиве. Ручицу на грамофону треба обртати до краја да се федер у механизму добро навије. Звучницу на којој се налази игла треба пажљиво спустити на ивицу плоче тек када се плоча буде окретала довољно брзо. Игла треба да належе на плочу под углом од 45 степени (не вертикално). Игли постоји више врста и оне нису од челика. Врх игле је прављен од материјала који је мекши од грамофонске плоче. Тај врх се троши и тако штити плочу. Већина игли предвиђена је за слушање само 1 до 2 плоче након чега се замењује новом. На сваком грамофону постоји место за старе и нове игле. Игле за грамофоне продају се по 100 комада у металним кутијама на којима пише колико пута може да се користи. Заменом старе игле продужава се век грамофонске плоче. Нажалост већина корисника то није прочитала на омоту плоче и та непажња је скупо плаћена.
Око 1930. године на светску медијску сцену долази радио. Производња грамофона се знатно смањује као и тиражи плоча. За четрдесет година колико је владао грамофон са 78 обртаја издати су милиони плоча у скоро свим земљама света. Од шабачких музичара Софка је била водећа музичка звезда. Постигла је светску славу. Капела Цицварића своје музичко умеће није знала да уновчи али су постали легенде. Борислав Јањић са својом хармоником проживео је како је он хтео. Милан Тимотић који је имао највеће музичко образовање од свих наших музичара, ушао је у филм ,,Маратонци трче почасни круг“, а Андолија је своје музичко богатство поделио другима и остао сиромашан. А ни ми Шапчани нисмо се баш много потрудили да сачувамо оно што су наших десет музичара створили. Можда ћу о њима писати појединачно. Дотле бар сетимо их се јер свирали су и певали за нас. Сви су се декларисали као Шапчани. У односу на своју величину Шабац је у Србији дао највише музичких звезда.
Од тада звуци са грамофона муњевито су почели да се шире светом. Створена је механичка справа која је репродуковала звук са грамофонских плоча које су биле сличне данашњим. Након фото апарата са којим се могла снимати и сачувати слика, грамофон је био ново техничко откриће предвиђено за забаву људи широм света. Почела је трка за зарадом, грамофони су усавршавани и масовно произвођени. У исто време фирме које су производиле грамофоне, морале су да уз њих нуде и грамофонске плоче. Без актуелних и интересантних снимака на грамофонским плочама грамофони су били „неме“ машине. Зато су техничари почели да путују по свету, освајају нова тржишта, носећи са собом тешку и гломазну опрему за снимање грамофонских плоча. Они су најчешће снимали националну музику земаља где су се грамофони и продавали.
У Сарајеву је 1890. године извршено демонстрирање грамофона, а техничар Франз Хампе тражио је по хотелима и кафанама најбоље музичаре чији је репертоар снимао. Снимци су бележени на посебним воштаним дисковима који су се слали у Хановер где су се са њих снимци преносили на грамофонске плоче предвиђене за продају. Приликом једне своје експедиције у Босну 1907. године Франз Хампе је у кафани ,,Дарива“ поред реке Миљацке слушао песме Васе Станковића Андолије из Шапца који је имао дванаесточлани оркестар.Том приликом снимљено је 27 песама Андолијиног оркестра који је у то време био веома популаран у Босни.
Интересантно је да је 1908. године у Сарајеву снимљено и музицирање циганског оркестра из села Маови код Шапца. Оркестар је водио Станоје В. Тодоровић који је дошао у Сарајево 1881. године. Време и ратови избрисали су све трагове о његовом животу и раду. Остале су само грамофонске плоче које су се касније слушале у Србији. Треба напоменути да су тадашњи музичари добијали веома скромне хонораре приликом снимања. Шапчанин Душан Митровић, оперски певач, и Капела Цицварића 1909. године снимили су велики број народних песама.
Поред ових музичара из Шапца, до почетка Првог светског рата, у Србији је направљен велики број аудио записа. Снимљене су изведбе десетине музичара из Србије, химна, диалози глумаца током позоришних представа, хумореске све у циљу да се грамофони што масовније продају. Истовремено се издају бесплатни каталози сниљених грамофонских плоча а у новинама се рекламирају разни типови грамофона који освајају Србију. Грамофон и грамофонске плоче постају средство за ширење и размену националних музика широм света јер у то време радио програм још није постојао. Снимало се акустично што значи да се свирало и певало у велику трубу која је звуководима била спојена са машином за снимање. Микрофон као и електрично напајање нису постојали. Електрично снимање грамофонских плоча настало је око 1926. годин. Ти снимци били су много квалитетнији.
У току десетогодишњег истраживања ове области дошао сам до следећег сазнања. Од 1907. до 1940. године из Шапца и Мачве грамофонске плоче су снимили: Васа Станковић Андолија, Станоје Тодоровић, Цицварићи, Душан Митровић, Софка Николић, Шуле Радосављевић, Бора Јанић, Сека Михајловић, Милан Тимотић и Ђокица Шапчанин. Цифра десет заиста је импозантна и говори да је Шабац био град музике и музичара од којих су већина постигли велику музичку славу. Продаја грамофона и нихово рекламирање у шабачкој штампи почело је око 1926. године. Грамофони су коришћени у кафанама, кућама богатијих Шапчана, на излетима и током приказивања немих филмова.
У Шапцу није било много грамофона јер је било доста живе музике. Постојало је неколико хорова и оркестара. Бројне забаве, позоришне представе и хумористичке вечери потиснуле су грамофон. Приређујући изложбу о шабачким музичарима „Траг песме“ 2007. године једва сам успео да обезбедим осам старих грамофона и известан број плоча. Старе грамофонске плоче скоро су биле неупотребљиве. Већина корисника грамофона са 78 обртаја нису исправно користили грамофонске плоче.
У циљу заштите оно мало сачуваних плоча навешћу нека корисна упутства. Плоче су лако ломљиве. Ручицу на грамофону треба обртати до краја да се федер у механизму добро навије. Звучницу на којој се налази игла треба пажљиво спустити на ивицу плоче тек када се плоча буде окретала довољно брзо. Игла треба да належе на плочу под углом од 45 степени (не вертикално). Игли постоји више врста и оне нису од челика. Врх игле је прављен од материјала који је мекши од грамофонске плоче. Тај врх се троши и тако штити плочу. Већина игли предвиђена је за слушање само 1 до 2 плоче након чега се замењује новом. На сваком грамофону постоји место за старе и нове игле. Игле за грамофоне продају се по 100 комада у металним кутијама на којима пише колико пута може да се користи. Заменом старе игле продужава се век грамофонске плоче. Нажалост већина корисника то није прочитала на омоту плоче и та непажња је скупо плаћена.
Око 1930. године на светску медијску сцену долази радио. Производња грамофона се знатно смањује као и тиражи плоча. За четрдесет година колико је владао грамофон са 78 обртаја издати су милиони плоча у скоро свим земљама света. Од шабачких музичара Софка је била водећа музичка звезда. Постигла је светску славу. Капела Цицварића своје музичко умеће није знала да уновчи али су постали легенде. Борислав Јањић са својом хармоником проживео је како је он хтео. Милан Тимотић који је имао највеће музичко образовање од свих наших музичара, ушао је у филм ,,Маратонци трче почасни круг“, а Андолија је своје музичко богатство поделио другима и остао сиромашан. А ни ми Шапчани нисмо се баш много потрудили да сачувамо оно што су наших десет музичара створили. Можда ћу о њима писати појединачно. Дотле бар сетимо их се јер свирали су и певали за нас. Сви су се декларисали као Шапчани. У односу на своју величину Шабац је у Србији дао највише музичких звезда.
Најновији број
11. април 2024.
